Лепосавић, који је специјализирао на Правном факултету у Вашингтону, а докторирао у Београду на теми међународне заштите мањина, такође сматра да акције које власт у Црној Гори спроводи над српским народом „одговарају појму културног геноцида“, док као главни инструмент и „средство спровођења и одржавања гетоизације српског народа и апартхејда над српском језичком већином“ види медије у тој земљи.
Како оцјењујете стање и положај српског народа у Црној Гори, као и укупан друштвени амбијент који се креира у том погледу?
— Срби у Црној Гори су већ двадесет година предмет политичког шиканирања и системске дискриминације. Нису заступљени у јавним органима и установама, немају право на сопствени језик и наставни програм, њихова култура је „под стаклом“, егзистенција им је до краја угрожена, а живот проводе под константним етностресом. Однос власти према српском националном и културном идентитету се креће од игнорисања преко кривотворења до понижавања. То је програм асимилације путем дискриминације и расрбљавања путем обесправљивања, и он даје резултате. Према званичним подацима, од 2003. до 2011. године, број Срба је смањен за 20 хиљада, што значи да су сваког дана пет грађана српске националности престајали да буду Срби.
Акције које власт спроводи над српским народом одговарају појму културног геноцида који представља намјерно уништење једне групе путем уништавања посебних обиљежја те групе.
Шта имате у виду?
— Према правном појму који је дефинисан у оквиру предлога Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида још 1948. године, радње злочина културног геноцида које одговарају ономе што се посљедњих година дешава Србима у Црној Гори јесу: забрана употребе матерњег језика, систематско протјеривање појединаца који представљају културу групе, систематско уништавање историјских или вјерских споменика или њихово подвргавање страној употреби, уништавање или разношење докумената и предмета историјске, умјетничке или вјерске вриједности и објеката који се користе у вјерске сврхе… Пошто живимо у ери тријумфа ситуационе етике и посебног, антиљудског хуманизма, могуће је да ове и сличне радње буду увијене у демагогију о једнакости и људским правима, све уз присуство и аминовање Европске уније и великих сила.
Како видите однос власти према Српској православној цркви?
— Српска православна црква је постојала на простору данашње црногорске државе неколико вјекова прије појаве топонима „Црна Гора“, а камоли истоимене државе. Саму пак државу је немањићка Црква изградила и отхранила. Држава о којој се славохлепно говори и приповиједа постојала је и захваљујући Цркви. Тако је и данас — Црква је одавно дио темеља Европе којој држава никако да се приближи и придружи. Прва слика коју је сателитским путем Европа послала Америци, као дио баштине човјечанства, садржала је дјело умјетничког фрескосликарства из манастира надомак данашње Црне Горе, некадашње Зетске бановине. Која је то Црква није јасно само неукима и неписменима. Први српски краљ, рођени брат утемељивача ове „иностране“ Цркве, рођен је у данашњој Подгорици, као што је и посљедњи српски краљ рођен на Цетињу. Међутим, у доба тзв. постистине неукост је постала глобални проблем. Однос црногорских власти према СПЦ говори, дакле, много више о самој тој власти него о Цркви. Уосталом, због тога је Црква временом постала само снажнија и утемељенија, а власт слабија и огољенија.
Зашто медији у Црној Гори махом ћуте о дискриминацији која се спроводи над Србима у Црној Гори?
— Медији су главно средство спровођења и одржавања гетоизације српског народа и апартхејда над српском језичком већином. Инструментализација медија у уско политичке сврхе достиже врхунац у приликама какве владају у Црној Гори — гдје је власт деценијама непромјењена, а мрежа адекватно раширених медија јако мала. Ова инструментализација је најсуровија тамо гдје је то најмање допустиво — у случају тзв. јавног сервиса, чији рад, од својих прихода, финансирају и сви Срби, као друга најбројнија национална заједница. Та чињеница, међутим, не мучи савјест оних дегутантно шовинистичких представника тог медија. С друге стране, посебно мјесто у „паклу политичког лицемјерства“ заузимају они медији који себе зову независним, а професионално игноришу неправде и незаконитости које трпе њихови суграђани српске националности.
Овакво стање не чуди ако се зна да прве у потпуности контролише власт, а друге спонзоришу фондови попут Сорошевог. Оно што остаје несхватљиво јесте да Република Србија годинама није пружила било какву помоћ свом народу у овој сфери.
Како видите црногорску опозицију? Шта значи подјела у опозицији на Демократски фронт и онај дио опозиције који себе назива „грађанском“?
— Главно обиљежје опозиционих подјела је међусобна борба за превласт у дијелу политичког система са несмјењивом влашћу. Посљедње груписање у два блока је додатно легитимисао дио међународне заједнице постављањем питања подршке чланству у НАТО-у, и сад већ легату Црне Горе. Демократски фронт заступа себе самог, а „грађанска коалиција“ све осим Срба. Заједничка им је пракса недемократског функционисања и одсуство сваке одговорности према бирачима. Дјеловање Демократског фронта је, ипак, најавило могућност сарадње различитих националних програма која не би била на штету легитимних српских интереса. Није, међутим, јасно каква је то грађанска коалиција у којој Албанци, Бошњаци и Црногорци слободно заступају своја права и интересе, док се Срби чак и не изјашњавају о сопственој националној припадности, о језику којим говоре и другим важним питањима.
Срби у Црној Гори још увијек немају кредибилног политичког представника који би адекватно заступао њихове интересе, и за то су, поред осталог, и сами криви. Да није тако, не би се могло десити да двије трећине становништва тихо и без отпора изгуби право на учење свог језика, те да за двадесет година половичне снаге у укупном бирачком тијелу народ не изгласа ниједну промјену или одлуку у корист својих права и интереса. Због тога је већ дуго вријеме главни и једини начин борбе српског народа у Црној Гори — трпљење.
Да ли и у којој мјери одређени међународни центри утичу на креирање политике црногорских власти у односу на Србе у Црној Гори?
— Најновија криза српског питања на Балкану почела је одлукама Бадинтерове комисије, када је право народа на самоопредјељење додијељено не народима, већ републикама, па и покрајинама. Другим ријечима, свакоме и свима, само не Србима. Међународни центри су тако, из својих старих мада не и рационалних интереса, креирали снажну антисрпску климу на читавом постјугословенском простору, пропагирањем концепта колективне српске кривице, од чега Србе није ослободило ни то што су дивљачки бомбардовани од стране скоро 30 држава. Данас се Србима оспорава уживање чак и оних права која су им призната локалним уставима и споразумима усвојеним под патронатом и од стране истих тих великих сила — као што су Дејтонски мировни споразум и Резолуција Савјета безбједности УН 1244. Лидери младих југословенских нација су се оваквој политици придружили без задршке, али, због новца и привилегија, и некадашњи представници српског народа, као што је то случај са Црном Гором. Утицај о којем говоримо је тако постојан, а морал елита толико ослабљен, да је срећа што се матична држава српског народа зове Србија — јер би, да је другачије, Срби били мањина и у рођеној земљи.
Шта за Црну Гору суштински значи улазак у НАТО и какве реперкусије има по унутрашњи живот земље?
— Учлањење Црне Горе у НАТО није имало у фокусу потребе Црне Горе, већ геополитичке интересе саме Алијансе, па се ситуација у Црној Гори неће суштински промијенити због те чињенице. НАТО ће бити фактор домаћих политичких процеса на исти начин као што су то његове чланице биле досад. У том смислу, у црногорској политичкој једначини НАТО остаје варијабла, а воља народа константа. Друго је питање што је поменута воља контролисано обамрла. Саме НАТО чланице тренутно немају интерес да подрже суштинске промјене, што не значи да ће такве промјене нужно спријечити. Када је у питању помирење у друштву, сва политичка моћ НАТО земаља је од мале користи и не може да замијени процесе који једино могу да се десе у самом народу и посредством народних представника који су том задатку дорасли. Треба нагласити да Срби нису у свађи са било ким у Црној Гори, па им формално помирење није ни потребно, већ је потребно да им буде омогућена равноправност и уживање једнаких права. То би растужило поједине црногорске национал-социјалисте, али би окончало вишедеценијску кризу у друштву.
