Више од петнаест година амбасадори појединих земаља у Србији, али и у региону, уживају посебан статус, који понекад иде дотле да постају медијске звезде.
О њиховом мешању у послове земаља у региону, међу којима предњаче БиХ и Македонија, писало се надугачко и нашироко. Међутим, сама чињеница да именовања амбасадора великих сила у интервјуу коментарише и председник Србије, потврда је да њихов утицај не јењава.
Све подсећа на време које је Иво Андрић описао у роману „Травничка хроника“, у коме Андрић на имагинативан начин интерпретира историјску грађу и описује период од седам година, када у Травнику, везирском граду, делују конзули две тада велике силе — Аустрије и Француске.
Међутим, ни Жан Давил, француски конзул, нити Фон Митезер, аустријски конзул, нису били у таквом фокусу јавног мнења, како је данас амерички амбасадор Хојт Брајан Ји, до јуче заменик помоћника америчког државног секретара.
Ако се може судити према објавама медија, Ји се лагано, што дуже трају недоумице у којој ће балканској земљи заузети место америчког амбасадора, претвара у митско биће, од кога, у зависности од политичке оријентације, неки стрепе, а други га жељно очекују.
Државе бивше СФРЈ, као регион у транзицији, али и простор који је у блиској прошлости прошао кроз озбиљне сукобе, условио је да се активност страних амбасадора разликује од њихове активности на друге земље и на развијени свет, објашњава некадашњи српски и југословенски дипломата Зоран Миливојевић.
Њихова је улога због тога била, како каже, значајно израженија, јер су утицали на политичке догађаје и расплете на овим просторима, тако да су улоге појединих амбасадора биле пресудне у појединим политичким догађајима.
„Најновији пример јесте, свакако, улога америчког заменика помоћника државног секретара (Хојта Брајана Јија) и америчких амбасадора у Македонији, који су се понашали и наступали у функцији и интересу САД. Међутим, није то ексклузивитет само САД. Видимо да је то пракса и неких других амбасадора великих земаља, сталних чланица СБ, који наступају и више него што допушта Бечка конвенција о дипломатским односима, директно се баве унутрашњим питањима појединих земаља“, каже Миливојевић.
У првом реду то важи за БиХ, што се види по наступима америчке амбасадорке у тој земљи, али и по наступима амбасадора других великих сила, нарочито западних, наглашава он. Изузетак је Кина, чији се амбасадори нису мешали у унутрашња питања балканских земаља.
Тренд мешања амбасадора у домаће послове балканских држава, према Миливојевићевом предвиђању, наставиће се и у будућности у мери у којој велике силе, пре свега САД, имају интереса на Балкану и простора који дају могућност својим амбасадорима да наступају у таквом маниру.
Међутим, проблем је, према Миливојевићевим речима, и у томе што им земље у којима су амбасадори акредитовани дају на значају више него што би требало — дозвољавају им приступ и најосетљивијим питањима и институцијама, а тиме им омогућавају да, како каже, амбасадори делују и шире од онога што им дозвољава Бечка конвенција.
„Дају им право да се мешају у унутрашње послове и на тај начин што, на пример, високи званичници појединих земаља иду на консултације у стране амбасаде, добијају од њих инструкције, чак до тога како да састављају и планове и програме рада и дневни ред влада“, каже Миливојевић.
Он наводи пример, како каже, ранијих власти у Србији, да су неки њихови представници ишли на консултације у стране амбасаде да би се консултовали о дневном реду седница владе.
„Када говоримо о таквој пракси и о могућностима да они тако делују, онда је то присутно и нажалост, такву праксу стране државе и њихови амбасадори обилато користе у непостојању механизама отпора у домаћим државама и потребе да се таква пракса спречи и сузбије на штету суверенитета и политичког интегритета тих држава“, каже Миливојевић.
У дипломатској пракси и теорији амбасадори спадају у сферу и делатност која није експонирана, каже некадашњи амбасадор СРЈ у Белорусији Срећко Ђукић.
Међутим, у Србији и у другим балканским земљама, постоји богато искуство са експонирањем амбасадора страних земаља, наглашава он, што за балканске земље представља специфичан проблем.
„Зато што је политика неке велике силе спуштена на ниво амбасадора, а амбасадор у тамошњем естаблишменту далеко од тога да је нека кључна личност и далеко од тога да он може да прелама и одлучује о стварима. Међутим, када га ми овде ставимо у фокус и када га сваки дан питамо и када сваки дан држимо до његове речи, како ће усмерити и оценити неке ствари, када је он незаменљив у односима са том државом, онда у пракси имамо да је та држава своје односе спустила на ниво амбасадора“, објашњава Ђукић.
Ако наши високи званичници комуницирају са амбасадорима, чиновницима министарстава спољних послова којима дају све информације, њихова комуникација са политичарима страних земаља испоставља се као непотребна.
У Србији, према Ђукићевом мишљењу, нема правилног разумевања функције амбасадора, којима не би требало придавати значај који они објективно имају, и покушава се преко њих доћи до решења оних питања која не могу да се реше преко амбасадора.
„Нису амбасадори они који одлучују. Амбасадори су, ако могу да поједноставим ствари, скретничари. Они су послати у неку земљу да сондирају односе са земљом одакле је амбасадор дошао. И зато су они, по својој природи посла, упућени у све сфере — од политике до културе, од економије до спорта, од унутрашњих тема до најважнијих спољнополитичких тема. И амбасадор, као први дипломата своје амбасаде, има јасну методологију како то треба да ради“, објашњава Ђукић.
У Србији и на Балкану, све то је постављено, како Ђукић каже, са ногу на главу. Амбасадор треба да буде преносилац порука и његова лука у земљи је Министарство спољних послова, али не министар, већ одговарајуће управе, наглашава Ђукић.
У Србији амбасадори имају сталну комуникацију са министром спољних послова, председником владе или шефом државе, док око половине српских амбасадора у иностранству ниједном није имало састанак са тим функционерима у земљама у којима службују, каже Ђукић.
„Наравно да је њихова снага веома велика, ако остварују ово као што сам рекао. Не њихова снага, него снага информација, снага порука које они носе и преносе. Јер све што се одлучује, не одлучује се у амбасади, него у централи, а он је преносилац порука. Код нас се погрешно перципира да ће он преносити поруке у нашем интересу, он ће преносити наше поруке у њиховом интересу. У интересу сопствене земље“, каже Ђукић.
Амбасадори, додаје Ђукић, управљају балканским земљама, зато што су у стању да дођу до оних информација до којих наш амбасадор у њиховој земљи не може да дође и важни су зато што могу да дођу до оних људи до којих наши амбасадори не могу.
Од времена описаног у „Травничкој хроници“ мало шта се променило на Балкану, каже Ђукић.
