Тиме је систем „панцир“ показао своју вредност: истовремено прати 20 ваздушних циљева, открива циљеве на даљини до 36 км, обара циљеве у ваздушном простору на даљини од 1.200 до 20.000 метара и на висини од пет метара до 10.000 метара са ракетама, те на даљинама од 200 метара до 4.000 метара и на висинама од нула метара до 3.000 метара са топовима калибра 30 мм. Време реакције система „панцир С1“ је од четири до шест секунди, број ракета на возилу-лансеру је од осам до 12, а број граната за топове је више од 1.400.
Руси су у Сирији показали да имају успешну одбрану и од наоружаних дронова, будући је вишегодишњи тренд Запада да се рат све више роботизује, односно да борбени дронови одрађују посао јуришних тактичких авиона са посадама. Успешна одбрана базе Хмејмим и Тартус повећаће цену ПВО система „панцир“ на светском тржишту, а руска борбена искуства у рату са дроновима биће занимљива за многе државе.
Да ли су борбени дронови који су покушали напад на Хмејмим и Тартус примитивне израде или нису, није толико важно колико чињеница да су имали најмодерније системе навигације и навођења. А то се у „кућној радиности“ у некој од терористичких база ипак не може направити нити лако уградити. То је могуће само уз помоћ стручњака за високософистицирану ратну информативну технику и технологију. Будући да Руси сада имају три потпуно сачувана дрона, јер су од 13 лансираних дронова успешно радио-електронским мерама пресретања приземљили шест дронова, при чему су три дрона и експлодирала по приземљењу, можемо очекивати да Москва саопшти ко је произвођач дронова, која је то држава или компанија, или барем чији су уређаји за сателитску навигацију на дроновима. Јер, дронови се сигурно не лансирају са етикетом државе произвођача, али навигационе уређаје на њима већ је нешто лакше идентификовати. Москва је саопштила да зна ко је произвођач дронова, односно навигационе технике на њима, али засад име те државе или компаније се не саопштава. За оне који су лансирали дронове побринула се руска војна обавештајна служба у Сирији. Открила је њихову базу и „паметним“ артиљеријским пројектилима типа „краснопољ“, испаљеним из самоходне хаубице типа „мста С“ од 152 мм, или из самоходне хаубице типа „коалиција“, ликвидирала терористичку групу. Нема шта да се каже, „хируршки“ одрађен посао.
Јапански премијер Шинзо Абе је у Београду као први јапански премијер после 1987. који посећује наш главни град. Какви су сада односи између Јапана и Русије у контексту питања Курила? Токио тражи да Русија врати Јапану острва које је Јапан изгубио на крају Другог светског рата, Русија то одбија. Зашто?
Одговор лежи у врло вероватној чињеници да би повратком Курила Јапану та острва одмах постала и базе америчке ратне морнарице и авијације. А ланац Курила природно заклања Охотско море од Пацифика, на Курилима руска ратна морнарица има система подводних локатора и сензора који откривају улазак било чије подморнице у Охотско море. На копну Курила Русија има развијен радарски систем, којим надгледа целокупан ваздушни простор тог дела Пацифика. Како је Охотско море најбоља локација за борбено дежурство руских нуклеарних подморница са интерконтиненталним ракетама, то Русији не одговара да се Американци искрцају на Курилима. Курили су стратешка одбрана Русије на источном правцу, Курили чувају руске нуклеарне подморнице Пацифичке флоте у Охотском мору. И зато Москва никада и неће дати Куриле Јапану. Јер, Јапан је изгубио Други светски рат, а Владимир Путин сигурно не жели да понови грешку Михаила Горбачова око уједињења две Немачке…
