Овај бенд свира јужнословенске, српске и ромске песме, спаја народне мелодије изводећи их на традиционалним дувачким, али и електричним инструментима.
Први албум „Ајде! Ајде! Ајде!“ снимили су 2015. године, а јавност у Србији и региону за њих је чула у августу прошле године, када је „Месечину“ ексклузивно пренео српски Спутњик. Иако негују културу Балкана, у духу јапанске традиције да се леп гест лепим и враћа, прву посету Србији започели су у радијском студију Спутњика.
Сви чланови састава образовали су се на музичкој академији, а у „Јапалкан“ долазе из различитих жанрова, рока, попа, џеза. Фронтмен Наоки Хишинума, који је и окупио бенд каже да је у контакт са ритмом наших крајева први пут дошао у средњој школи, био је то поклон професора енглеског језика, румунски албум „Фанфаре шукарије“. „Јапанци јако добро прихватају вашу народну музику, открићу вам детаљ који овде сигурно није познат“, каже Хишинума.
„У неким формама јапанске музике постоје одређене сличности са традиционалном српском. Говорим о ’енка‘ правцу, то је музика која је и данас популарна, еквивалент је вашим шлагерима. То су мелодије из ’60-их, ’70-их година прошлог века. Када нас чују, људи осете неку носталгију за тим временима, преплави их топла емоција“, каже фронтмен „Јаплкана“.
Додаје да је песме које је откривао док није нашао познанике у Србији преводио користећи енглеско-српски речник. Данас бенд добро зна о чему пева, а било је и идеја да се текстови преведу на јапански, како би се приближили публици.
„Много сам размишљао о томе, али ритмика је проблем, наши језици се веома разликују. Начин на који се певају ваше песме везан је за језик, он прати ритам, а јапански језик је пун вокала, нема исту ритмику. Морали бисмо да премостимо тај изазов, што је јако тешко“, каже Хишинума.
Једна од двеју дама „Јапалкана“, Реи Моришима, свира виолину. Њена омиљена песма са ових простора је „Андерграунд чочек“, нумера из филма Емира Кустурице. Питали смо је да ли слушаоци у Јапану уопште могу да направе разлику између српске и ромске музике.
„Претпостављате да је нама тешко да разликујемо музику с ових простора, да ли је српска, ромска, говорим из перспективе слушалаца, али када је реч о извођењу, ми осећамо ту фину разлику у мелодији“, каже Моришима.
Она додаје да ће боравак у Србији бити прилика да се упознају с новим мелодијама Балкана. Сигурна је да ће наступи у Србији допринети њиховој популарности код куће.
„Име господина Кустурице у Јапану има извесну тежину. Имали смо прилику да гледамо његове филмове. Његова дела су нас одушевила, морам да кажем да смо с великим одушевљењем прихватили изузетну част да отворимо ’Кустендорф‘“, истиче Моришима.
Доласка у Србију не би било да није супруге бившег амбасадора Јапана у нашој земљи — Ецуке Цунозаки. Иако је у пензији, Тошио Цунозаки заједно са супругом и даље учествује у различитим пројектима културне размене, одржавања пријатељства између Србије и Јапана.
„Нисам боравила у Србији док нисам дошла са супругом 2009. године. Била сам само у Хрватској на одмору. Одмах ми се допала та изузетност којом одише Београд. Када се 2011. године догодио велик земљотрес у Јапану, много грађана се активирало на прикупљању средстава, помоћи за људе који су били погођени том катастрофом. Србија је била највећи донатор из Европе. Била сам одушевљена реакцијом вашег народа, осетила сам нешто што на јапанском називамо дужношћу према некоме ко је урадио нешто велико. Нисам много о томе размишљала, то сам осетила, дошло је изнутра“, каже Ецуко Цунозаки.
За део посла културне размене који се одвија у Србији задужена је Јелена Јеремић, која је живећи у Јапану схватила да је нашу земљу неопходно боље промовисати у Земљи излазећег Сунца.
„Студенте Универзитета у Токију научила сам да играју фолклор, наступали су по Јапану, али и на Коларцу. Такође смо успели да одведемо КУД ’Бранко Цветковић‘ у Јапан. Одржали су десет хуманитарних концерата за опоравак после разорног земљотреса, а део средстава дат је за опоравак Србије од поплава“, каже Јеремићева.
Поред тога што „Јапалкан“ плени аутентичним ритмом Балкана, пажњу привлачи и необичним изгледом. На први поглед, реч је о српској ношњи. Сви носе опанке, девојке и дукате око врата, али је ова ношња ипак нешто другачија.
„У основи нашег костима је ношња из Шумадије, али ју је наш главни вокал Наоки Хишинума модификовао. То је нешто што Јапанци раде. Једна од одлика јапанске културе јесте узимање туђег и прилагођавање себи, своме. То је заправо урадио господин Хишинума“, објашњава за Спутњик тенор-саксофон Јуки Ићиока.
На крају разговора за Спутњик чланове ове необичне музичке дружине питали смо зашто су свој први албум крстили именом „Ајде! Ајде! Ајде!“ и да ли публика у Јапану може да схвати шта је у основи ових речи.
„Морао сам свима да објасним значење тог позива, али није било тешко, јер је сличан узвицима које ми имамо. На енглеском бисмо рекли, ’came on‘, а ми у Јапану кажемо ’Ојде! Ојде‘. Заправо сам хтео да повучем ту паралелу између наша два језика“, каже Хишинума.
Паралеле које између Србије и Јапана повлачи „Јапалкан“ много су шире од језичких. То је јасно свима који су чули сјајно извођење музике која код Јапанаца изазива носталгична осећања, а Балканце пење на сто.
После наступа на Мећавнику, „Jапалкан“ ће 19. јануара у 19 часова у Установи културе ’Вук Стефановић Караџић‘ одржати и први београдски концерт под називом „Српски концерт — вољеној српској земљи“.
