Шта би се десило када би економисти престали да слушају једни друге и уместо тога почели да уче од Ане Карењине?
То је оно што Мортон Шапиро, председник Универзитета Нортвестерн, и Гари Саул Морсон, професор уметности и хуманистичких наука у Нортвестерну, верују да економисти управо треба то да раде.
„Мислимо да економија може пуно да научи ако прошири своју перспективу тако да привуче и дисциплине које нису сама економија, посебно када је реч о култури и нарочито књижевности“, рекао је Морсон.
„Док је економија стварно важна и робусна дисциплина, не би шкодило да имамо и мало мање изворе, да унесемо мало драме“, рекао је Шапиро.
Професори желе да економисти схвате значај културе када доносе економска предвиђања и одлуке.
„Економисти имају тешку науку засновану на Њутновој физици и мисли се да ту нема места романима. Али заправо, то није чврста наука. Економија има много тога чему може да нас научи, али јој је потребно и оно чему нас учи књижевност.“
Морсон и Шапиро у својој новој књизи „Cents and Sensibility“ истичу стварне економске дилеме који би могле да буду решене ако би се окренули књижевности.
За Морсона су санкције против Русије 2014. године које је увео Запад пример бесмислене економске одлуке.
Аутори помињу Путинову реципрочну реакцију на санкције, али мисле да је то могло да се предвиди да се више познаје руска култура.
„Оно што је Путин урадио, двоструко је. Ви сте нам увели санкције, ограничићете увоз, а ми ћемо га ограничити још више… То нема никаквог смисла и нема везе са стандардним економским моделом.“
„Руси мисле да вреди живети за државу и Русија тако живи.“
„Ако читате руску књижевност, видећете тај национални дух, он не одговора економском моделу, није начин на који би се Американци или Енглези понашали, и то је оно што це цени.“
У књизи та двојица професора користе познати меморандум Светске банке из 1991. године како би истакли колико економисти могу да греше.
„Меморандум би једноставно могао да се протумачи овако: једноставно склоните отпад који се скупља у Западној Европи, источној Азији и Северној Америци и однесите га на место где људи умиру у просеку у педесетим, а не у седамдесетим годинама, нису образовани и имају лош стандард“, каже Шапиро.
„То је, могао бих да кажем, морални банкрот, односно лудост економије.“
„То је врста лудила када мислите само на своју корист и не разматрате друге чиниоце, било етичке или неке сличне“, каже Морсон.
Шапиро додаје да економисти не могу просто само да примене низ економских принципа и да мисле да су урадили праву ствар.
„Ако бисмо више разумели политику, схватили историју, разлике у религији, читали литературу… можда бисмо могли да имамо другачији увид у то како ће људи реаговати“, рекао је он.
„Пошто је циљ економиста бољитак, мислимо да економија сама по себи није довољна да би се носила са свим што тај бољитак подразумева“, додао је Морсон.
