Као и обично у сличним приликама, пале су тешке ријечи, а аргументи су отишли током потпуно невезаним од повода. Поред изјава чланова саме „породице“, свих оних који освједочено желе да се проблем Косова и Метохије рјешава у државном интересу Србије, у јавности су се чули и гласови оних који годинама не дијеле ову бригу и „Косово“ третирају као реалност на коју Србија више нема никаквог утицаја. Они су мало повећали смутњу, али истовремено и разбистрили слику. Не говорећи даље о њима, стиче се утисак да ће све, ипак, остати у оквирима мале породичне свађе.
Смиривању и трезвености су највише допринијели сами главни актери. Мисли се, прије свих, на промишљени и очински иступ патријарха српског господина Иринеја, као и на мудру уздржаност предсједника Александра Вучића, који је бранио своју политичку позицију на начин да није узвратио на критике, иако их је, како је сам јавно изрекао, доживио као незаслужена оспоравања и личну увреду. Накнадним појашњењима своје спорне изјаве и сам митрополит Амфилохије (који је био у епицентру овог политичког земљотреса) дао је допринос жељеном и рационалном исходу.
Но, чини се да овај (надати се) срећни крај не би смио да засијени неке од важних поука које је Апел донио са собом. Без обзира на поштовање које заслужују његови потписници, изгледа да је већини промакла чињеница да он, већ у својој првој реченици, садржи двије крупне грешке.
Прва је да се поводом политике око Косова и Метохије, имплицитно, указује на велеиздају од стране актуелних представника државне власти Србије. У свакој држави и у свим временима таква могућност постоји, али због тежине такве оцјене, она не би смјела бити базирана на „страху“ и „предосјећају“. Тим прије што коначни став државног врха Србије још није саопштен.
Други круцијални пропуст је оцјена: „Први пут у српској историји надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“.
Само у историјским збивањима која су пратила насилну разградњу СФР Југославије и СР Југославије, као њене правне насљеднице, било је три такве прилике.
Прва је била у Лондону на Конференцији о бившој СФРЈ (септембар 1991. године) када је на Србију и Црну Гору вршен огроман притисак да се „Косово“ стави у пакет рјешења и тиме, дефакто, отвори пут ка његовој пуној државној независности. Касније је СР Југославија стављена под санкције (какве нису биле познате у дотадашњим међудржавним односима) и то не само због помоћи коју су пружале српским крајинама у Хрватској и БИХ, него и због сталног одбијања да се питање Косова третира на било који други начин, осим као унутрашње питање уређења власти у Републици Србији.
Други пут се то десило у мировним преговорима крунисаним споразумом у Дејтону, у Охају. Рјешење за мировни споразум о БиХ је везивано уз сагласност српске стране да се отворе разговори о будућности „Косова“ уз међународно посредовање, са циљем добијања независности од Србије. По цијену наставка рата у Босни и Херцеговини и изложен личним уцјенама и пријетњама, Слободан Милошевић, шеф ондашње заједничке делегације, није пристао ни на тај ултиматум.
Трећа прилика је позната под именом — преговори у Рамбујеу. Под пријетњом оружане агресије и обећањем тоталног уништења државе, тражено је да се стави потпис на документ који би, без икакве сумње, представљао издају. Сличну оној које се боје потписници актуелног Апела. Сјећамо се? Није било потписа, али је било бомбардовања.
У племенитој и хвале вриједној тежњи да се Косово и Метохија одрже у оквиру уставног поретка Србије, сви који набрајају историјске разлоге у прилог томе не би смјели да превиђају оне историјске чињенице које су се дешавале током њихових живота и каријера. Ако ни због чега другог, оно што смо породица, чак и кад се мало посвађамо.
