Кина и Русија морају заједно да се супротставе притиску Сједињених Америчких Држава, изјавио је војни аташе Амбасаде Кине у Русији, генерал-мајор Куи Јанвеј и истакао да „САД и западне земље у Европи обуздавају Русију, а у Азији обуздавају Кину“. Он је подсетио да нова америчка стратегија одбране посматра Кину и Русију као претњу Сједињеним Америчким Државама.
Да ли су Пекинг и Москва у истој мери на мети Вашингтона и на шта циљају Американци новом стратегијом?
Председник Академије геополитичких проблема, генерал-пуковник у пензији Леонид Ивашов сматра да је нова стратегија део свеобухватног плана САД.
„Закон о санкцијама који је усвојен у САД у августу 2017. у принципу значи почетак реализације плана ’Анаконда‘, то јест ’дављења‘ Русије, баш као што то раде змије. Осим тога, усвојен је војни буџет, највећи од 2011. године. Сједињене Државе повећавају трошкове одржавања своје нуклеарне тријаде и развијају сајбер-оружје. Дакле, америчка стратегија је пре свега усмерена против Русије, док Кина у овој ситуацији игра споредну улогу. Иначе, највећу опасност за Русију не представља ова војна претња, већ покушај дестабилизације ситуације унутар земље, а ту мислим пре свега на амерички притисак на руски велики и средњи бизнис, са циљем да бизнис кругови одустану од подршке Владимиру Путину и развоју руске одбрамбене индустрије“, објашњава Ивашов.
Историчар Срђа Трифковић наводи да стратегија Пентагона не долази изнебуха и наслања се на америчку „Националну безбедносну стратегију“, објављену децембра прошле године, која такође именује Русију и Кину као супарнике и ривале, али која има више декларативни него оперативни карактер.
„У том смислу гледано, мислим да између Русије и Кине ипак постоји једна разлика, у смислу да се Русија осећа угроженијом у погледу директних потеза друге стране, почев од санкција наметнутих 2014. године, преко непрекидних оптужби за агресивне намере у балтичком региону, за ситуацију у Украјини, за мешање у америчке председничке изборе, хаковање и тако даље. Став Америке према Кини је, међутим, знатно опрезнији, што се видело и приликом Трампове посете Пекингу октобра прошле године. Такође, мислим да унутар кинеског естаблишмента постоји извесна спремност на супротстављање америчким хегемонистичким намерама, али не и спремност за директну конфронтацију“, сматра Трифковић.
Како каже, Кинези размишљају у дужим временским периодима, и у овом тренутку нису спремни за облик конфронтације са САД коме би Русија, вероватно, тежила.
„Русији би сада била потребнија стратешка помоћ Кине у супротстављању америчким, читавом свету обнародованим агресивним намерама, него обратно. Такође, мислим да изјава кинеског војног аташеа у Москви има мању тежину него да је дошла из Пекинга и од стране, рецимо, високог функционера Министарства одбране или Министарства спољних послова“, оцењује Трифковић.
Алексеј Мухин, директор московског Центра за политичке информације, међутим, наводи да је нова америчка стратегија врло контрадикторна и одражава хистеричну атмосферу која влада војним врхом САД, као и политичким естаблишментом.
„Ова стратегија углавном садржи флоскуле које су базиране на извештајима аналитичара, који стално упозоравају руководство САД о евентуалним ’претњама‘. Американци стално повећавају војни буџет, али када је реч о одређеним правцима развоја војно-индустријског комплекса, ипак заостају за неким земљама, што је показала и операција у Сирији. Мислим да је руска кампања у Сирији била полазна тачка за нову америчку стратегију, али не верујем да ће она икада бити имплементирана. Ипак, ову стратегију су писали функционери који су у сукобу — Трампови људи и ’јастребови‘ — па не искључујем да ће она ускоро бити прерађена“, каже Мухин за Спутњик.
