Разговор председника Србије Александра Вучића са Србима из енклава на Косову и Метохији, осим што је из прве руке сведочио о тежини живота у условима где се свaкодневно страхује за голу егзистенцију, указао је и на то да држава Србија није искористила све могућности да помогне угроженим сународницима.
Јасно је то било не само због чињенице да није спречила неправде и злоупотребе државних ресурса, када је, за разлику од оних захваљујући чијем останку на Космету тамо опстаје и Србија, управо наградила оне који су га напустили. Запосливши се у другим деловима Србије они примају и такозвани косовски додатак.
Али поред неправде, боле и српски закони. Њихова примена у стварности каква је косметска не иде им наруку, па се дошло у ситуацију да постаје неодрживо и оно што је с тешком муком годинама опстајало.
Тако ће, на пример, због забране запошљавања у јавном сектору, када још оно мало лекара и особља у здравственом центру Гњилане, измештеном у Косовску Каменицу, оде у пензију, и опстанак тог центра и лечење људи доћи у питање.
Професорка гимназије у Ораховцу је указала да ће због законом прописана најмање три ђака да би био формиран школски разред, у питање доћи школовање и оно мало српске деце.
Тако се разговор народа са председником државе свео на покушај решавања сваког од појединачних случајева „срећника“ који су успели да се нађу у сали Дома културе у Лапљем Селу. А шта је са онима који нису имали ту прилику? Постоји ли правни основ да Скупштина Србије донесе посебан пропис или прописе који ће се тицати реалности на КиМ и допринети опстанку и останку Срба, поготово у енклавама? Закон који ће им помоћи да преживе и остану?
На то питање, професор Уставног права на новосадском Правном факултету Слободан Орловић каже да је тешко уклопити низ појединачних проблема у један општи правни пропис који би на неки начин омогућио остварење свих тих појединачних захтева. Међутим, начелно би ту могло нешто да се поради, а морало би се поћи од Устава Србије, каже Орловић за Спутњик, подсећајући да је једно од основних уставних начела јединство правног поретка.
Он, међутим, напомиње да је у ситуацији када је неки део територије, у овом случају Косова и Метохије, под посебним правним режимом, Устав оставио једну могућност. То је, како објашњава, доношење посебног уставног закона о суштинској аутономији који се доноси по уставном поступку, двотрећинском већином и на референдуму. Њиме би се на неки начин то начело јединственог правног поретка у Србији могло кориговати, у смислу да постоји посебан правни режим на Косову и Метохији.
„На основу таквог једног закона могло би се отворити поље доношења обичних закона у Скупштини Србије о свим тим друштвеним областима где се конкретно припадници српског народа сусрећу са проблемима на Косову и Метохији. Мислим да је то једини пут. Он је нешто дужи него када би се ад хок, појединачним одлукама, решавало свако појединачно питање, па рекао бих и мимо Устава тиме што би припадници српског народа на КиМ били у једном правном статусу, а остали грађани у Републици Србији у другом“, каже професор Уставног права. То је, како истиче, једини легалан пут.
На питање да ли је могуће доношење неког лекс специјалиса за Косово и Метохију који би објединио регулативу за све области где садашњи српски прописи не дају добре ефекте, професор новосадског Правног факултета каже да он не би имао правну основу у самом Уставу и штрчао би у односу на укупан уставни поредак који се заснива на начелу јединства правног поретка.
Уколико би се држава одлучила на тај једини могући легални пут, колико би времена требало за тај посао и доношење нових прописа, односно допуну постојећих?
„То нико са сигурношћу не може да каже. Прво треба направити нацрт тог посебног уставног закона, он треба да прође јавну расправу, да се постигне неки консензус јер он се доноси двотрећинском већином у Скупштини и потврди на референдуму, али за мање од пола године није реално. Али и то је остварив рок ако се на време или одмах крене у тај посао“, образлаже Орловић, али и додаје: „Засад су околности такве да не верујем да ће се кренути тим путем, већ, ето, тако као што смо видели, ад хок, по потреби ће се, претпостављам, решавати појединачни захтеви“.
А каквим је то мерама могуће спречити одлазак Срба са Косова и Метохије, где их је остало око 120.000?
Могу ли привредници на Космету, где приватни бизнисмени, свима је јасно, неће улагати, да рачунају на одређене погодности приликом самозапошљавања, или пољопривредници на субвенције примерене ситуацији у покрајини? А ситуација је таква да нема запошљавања у јавним предузећима, ни подршке самозапошљавању, а нема ни улагања у и даље трусно подручје. Ништа ново нећемо рећи ако констатујемо да је једини извор какве-такве егзистенције пољопривреда.
Посланик у Одбору за пољопривреду Скупштине Србије, професор Пољопривредног факултета у Београду Миладин Шеварлић напомиње да су Срби са Косова и Метохије, практично, искључени из уставноправног поретка Републике Србије.
Искључени су, каже он за Спутњик, из свих мера аграрне и руралне политике. Искључени су сада и из ИПАРД програма, на основу кога је недавно расписан конкурс за неповратна средства ЕУ намењена пољопривредницима за набавку механизације.
„Искључени су из програма помоћи развоју задруга, а њима су најпотребније, поготово у тим српским енклавама. Немају подршку пољопривредне саветодавне службе, изузев у Косовској Митровици. Немају обезбеђено снабдевање импутима за пољопривреду ни пласман својих производа“, набраје даље Шеварлић.
На питање да ли би држава могла да им обезбеди репроматеријал и гарантује откуп онога што произведу, он каже да је због успостављене царине и контролних пунктова то тежи проблем када су у питању свежи пољопривредни производи. Додаје, међутим, да би држава Србија, пре свега, могла да помогне да они прерађују те производе који су онда лакши за транспорт, имају дужи рок употребе, али и додату вредност.
„Српски пољопривредници на Косову и Метохији би апсолутно морали, као и сви у Србији, да партиципирају у субвенцијама и мерама које се доносе у пољопривреди“, указао је професор Пољопривредног факултета.
