Вест гласи: „Кајл Скот је бесан јер Срби нису оболели од стокхолмског синдрома“. Туга преголема, штета никаква, корист једнострана (српска).
Добро, да будемо посве прецизни, амерички амбасадор је то упаковао мало другачије, па је на оснивању Конгреса српско-америчког пријатељства тугаљиво саопштио да је понекад бесан кад прочита наслове у таблоидима који приписују његовој земљи најгоре намере и „кад види да медији цитирају такозване стручњаке и неименоване изворе како би ширили најгоре лажи“.
Жута стварност
Таблоиди, они у Србији првенствено, оправдавају сврху свог постојања — преувеличавају поједине догађаје, увећавају или умањују вредност личности, често се не држе чињеница као пијан плота, али су у једној ствари увек непогрешиви: никад не лажу кад пишу о Америци и њиховим чиновницима на привременом раду у Београду.
Није то, дабоме, последица професионалне етике или моралне честитости уредника и новинара који раде у овим медијима, већ финални производ сурове реалности која је толико приземна, често невероватна и готово по правилу лицемерна, да и не морају да се труде да је мегасензационалишу, додатно скандализују или криве чињенице како би на трафикама што боље прошли.
Прост рецепт: пошто купиш, по истој цени продаш. Једино би могла негде у углу да стоји фуснота: за опремање текста задужена америчка амбасада.
За разлику од таблоида, посао сваког амбасадора је да чува част и углед државе која га је послала у мисију, па је његов основни задатак да спречи све оне који руже углед, у овом случају Америке, и разувери оне потенцијалне „починиоце“.
Дакле, не решавају се овакве ствари на конференцијама, већ пред судовима. Па не иде да Србија учи Скота који долази из посестриме мајке таблоида да се истина доказује пред институцијама, а част ревалоризује у доларима.
Међутим, Скот не посеже за таквим решењима јер је свестан да нема „месо“ у рукама, па зато и конференцију о међудржавном пријатељству користи за притисак. Евентуалном тужбом ствара одијум, а после жалопојке ће неко можда и да му поверује како би Америку сви волели да, ето, да није српских таблоида које дневно укупно прочита око 150.000 људи.
Уранијум доларима не верује
Замислимо на тренутак да нема таблоида у Србији. Можемо да претпоставимо и да нема медија уопште. Е, али је немогуће замислити да није било НАТО агресије 1999. Немогуће је замислити да је изведена из другог разлога, а не само због хира америчке администрације.
Немогуће је, вратимо се мало даље, замислити да није било америчког признања сецесије република бивше Југославије деведесетих. Да није било отимања и окупације Косова. Немогуће је не замислити политику двоструких аршина.
Чињенице су неумољиве, ма колико потпредседница Владе Зорана Михајловић у истој реченици помињала агресију и паљење америчке амбасаде у Београду. И ма колико амбасадор Скот за свe кривио Слободана Милошевића, чија је „пoлитика током крвавог и насилног распада Југославије ставила историјске везе два народа на најтежи тест“.
Чак и да Срби, због личног добра, некако после пунолетства од гађања осиромашеним уранијумом потисну сећање о агресији, амерички чиновници и њихове свакодневне уцене у протеклих 18 година им не дозвољавају да ту државу воле, ма колико она донација уручила Србији и ма колико пута то истакао Скот, а домаћи „скотисти“ као папагаји понављали.
Ако Скот стварно жели другачију слику његове државе у Србији, не може променити Србију, већ себе и америчку администрацију. Зато нека јави где треба да досадашња пракса не даје резултате. Ако стварно мисли да је једини лек за говор мржње слобода говора, односно храбри мушкарци и жене који су спремни да бране истину, зашто не пусти да истина изађе већ се жали на рад медија?!
На послетку, не постоји међудржавно пријатељство, већ само и једино међудржавни интереси. Знају то веома добро и Кајл Скот и његова (за ову прилику) домаћица Зорана Михајловић, али се обоје служе такозваним кризним пи-аром, односно оним што се у обичном народу каже: хајде да се мало лажемо.
Међутим, слаба вајда, нити су нам кесе сестре, нити смо браћа колико год искусни дипломата поступао као заљубљени песник и помињао заједнички ДНК.
