Да ли ће процес нормализације односа Београда и Приштине ићи у правцу „мirëdita — добар дан“ или „мirupafshim — довиђења“, зависиће од тога да ли ће бити огољеног ултиматума Србији да призна Косово, или у правцу компромиса у коме ће обе стране начинити уступке.
Да ово прво неће проћи, рекао је председник Србије Александар Вучић. Да би ово друго било могуће и Приштина би морала да устукне.
Вучић је поручио да ће рећи „хвала, довиђења“, уколико се Србији испостави ултиматум да призна Косово, што је поново повукло „црвену линију“ Београда у разговорима са међународном заједницом, па и у европским интеграцијама.
Да ли је могуће да Приштина пристане на било шта осим независног Косова?
На први поглед, чини се да албански лидери очекују само једно — признање непризнате државе. Међутим, Ветон Мујај, директор НВО „Око визије“ са Косова и Метохије, сматра да се разговори иза затворених врата и оно што политичари изговарају и говоре у јавности — мало разликују.
„Из Брисела никада није речено да Београд мора експлицитно да призна Косово. Више је реч о томе да се Косову омогући да има живот, као држава. То може да се постигне кроз дијалоге који се воде. Верујем да је ЕУ кућа под чијим кровом ово може да се реши“, каже наш саговорник.
На питање да ли би Косово требало негде да попусти у преговорима, наш саговорник ипак не даје јасан одговор, већ, анализирајући досад постигнуто у преговорима у Бриселу, каже да ниједна страна није до краја испунила договорено.
С друге стране, Ненад Максимовић, директор Центра за мир и толеранцију из Приштине, није сигуран да ли је Србија мало закаснила са ставовима које смо чули од председника и подсећа да је Поглавље 35 јасно у погледу онога шта Србија мора да уради.
„Међутим, постоји простор за политичку акцију, посебно јер су тренутно косовски политичари врло рањиви због Специјалног суда за ратне злочине. У тој ситуацији се можда и не би превише бунили ако би се актуелизовала прича о некој врсти поделе КиМ.“, верује Максимовић.
У сваком случају, Приштина Србији дугује не само ЗСО договорену у бриселским споразумима, већ и низ других ствари, као што је слобода кретања Срба на Косову, враћање приватне и друштвене имовине, а да не говоримо о косовским дуговима које још увек плаћа Србија.
С друге стране, јасно је и да је Приштина постала озбиљан терет међународној заједници, и то не само због пара које даје за њен опстанак, већ и због тога што политичке тензије нису нешто са чим ће се ЕУ борити поред свих проблема које има. У том контексту, није немогуће ни да Приштина добије ултиматум од својих ментора, да мора да размотри, ако ништа друго, онда широку аутономију за север Косова.