У Европи није постојала дуготрајнија и постојанија мржња од оне између Француске и Немачке. Међутим, после Другог светског рата, потписан је Јелисејски споразум 22. јануара 1963. Овај дан Француска и Немачка у иностранству обележавају традиционално, заједничким пријемом.
Историја Француске и Немачке је историја давнашњих односа, али и историја компликованих суседских односа, конфликата и тоталних, страшних и сурових ратова, рекао је француски амбасадор у Србији Фредерик Мондолони.
„Али то је такође историја помирења које данас прослављамо. То помирење донело је мир између наше две нације. Оно је постало мотор Европе и ове тако посебне творевине коју зовемо европском конструкцијом“, каже Мондолони.
Јелисејски уговор, који је потписан свега 18 година након завршетка Другог светског рата значи обавезу за сарадњу и пријатељство, каже немачки амбасадор у Србији Аксел Дитман.
„Јелисејски уговор био је значајан и одлучујући за успех ЕУ. Немачка и Француска, заједно са партнерима, често су назначене као мотор ЕУ. То сваки дан доказујемо кроз заједничке пројекте“, каже Дитман.
Дуга историја мржње
Још од времена великог француског државника кардинала Ришељеа (1585-1642), француска спољна политика заснивала се на концепту да само расцепканост немачких земаља на више држава осигурава француску безбедност. Због тога је Француска водила политику „завади па владај“ међу немачким кнежевима и краљевима, које и није било тако тешко завадити.
Иако су немачке земље биле окупљене у оквиру Светог римског царства, ова конфедерација са више од 1.000 ентитета била је само формална и никада није успела да се окупи у јединствену државу са једним центром.
Свето римско царство распало се током Наполеонових ратова, а тај француски цар донео је у немачке земље идеје Француске револуције, међу њима и идеју националног уједињења, што ће постати циљ немачких политичара током читавог 19. века.
Користећи слабост Француске после Наполеонових ратова, немачке земље све више теже уједињењу. Међу немачким државама по војној и економској снази истиче се Пруска, чији канцелар Ото фон Бизмарк активно ради на уједињењу немачких земаља. Пошто је избацио Аустрију из игре, као матицу за уједињење, Бизмарку се на путу нашла само Француска, којом влада још један цар из породице Бонапарта — Наполеон III.
У рату 1870-1871, Француска доживљава највеће национално понижење до тада. Пруске трупе улазе у Париз, Француска губи Алзас и Лорену, мора да плати велику ратну одштету, а немачко уједињење обавља се у Сали огледала у Версају.
Од тада, немачка спољна политика заснива се на концепту по коме немачка безбедност зависи од тога колико је Француска слаба. У Првом и Другом светском рату долази до великог обрачуна двеју држава. После Првог, Француска се понашала као у време кардинала Ришељеа, док су после Другог обе земље схватиле да њихова борба може да траје вечно, а да никада не буде победника.
Дуг пут до помирења
За помирење између Немаца и Француза није била потребна само воља, мада је и она пресудна, већ и људи који би ту вољу спровели у дело. Срећа и Немачке и Француске је у томе што су се на власти нашли у Француској председник генерал Шарл де Гол и у Немачкој канцелар Конрад Аденауер, који су одлучили су да прекину непријатељства. Пресудно је било немачко одустајање не само од нацистичке већ и дуготрајније националистичке политике према суседима.
Конзервативни политички назори и религиозна посвећеност Де Гола и Аденауера изродила је темељ будуће ЕУ и политичког и економског просперитета послератне Западне Европе.
Током четири године које су претходиле потписивању споразума, „Стари“ и „Велики Шарл“, како су звали Аденауера и Де Гола, срели су се 15 пута, у преговорима су провели око 100 сати и међусобно су разменили 100 писама.
Пријатељство запечаћено пољупцима
Јула 1962. одржана је заједничка француско- немачка војна парада у Ремсу, на попришту Друге битке на Марни из 1918, а двојица државника су након тога присуствовали миси у катедрали у Ремсу.
Симболика догађаја била је више него очигледна — Ремс је после битке назван „градом мученика“, а немачка артиљерија је четири године бомбардовала град. На катедралу у којој је крунисано 25 француских краљева и из које је Јованка Орлеанка повела Французе у национално ослобођење од енглеске инвазије у средњем веку, пало је више од 300 граната.
Два месеца касније, Де Гол је у говору у немачком граду Лудвигсбургу младе Немце и Немице назвао „децом велике нације“, а 22. јануара у Салону Мура у Јелисејској палати, Де Гол и Аденауер, у великом финалу, потписали су Француско-немачки споразум о пријатељству, у коме се позива на трајну, блиску сарадњу у спољној политици, култури и политици према младима.
Високи француски председник ухватио је у загрљај омаленог немачког канцелара и пољубио га у оба образа.
Јелисејски уговор као пример за Балкан
Јелисејски уговор често је навођен као пример за пут помирења којим би требало да пођу и Балканске земље. Према Дитмановим речима, Јелисејски споразум важан је из два аспекта. Он је постао основ за немачко-француску сарадњу као мотор за европске интеграције, а такође и као основ за немачко-француско помирење.
„Мислим да он може да послужи као инспирација овом региону, да стреми помирењу, да се заједнички ради на путу ка придруживању ЕУ, што је стратешки циљ целог региона Западног Балкана, који Француска и Немачка у потпуности подржавају“, каже Дитман.
Амбасадор Мондолони каже да се у потпуности слаже са речима свог немачког колеге.
„Мислим да је то предивна прича. Била је то прича о рату, потом прича о миру корз младост, и то је јако важно. Канцеларије за младе, које су формиране између Француске и Немачке после потписивања споразума, могу да послуже као веома добар модел у региону“, каже Мондолони.
Нови јелисејски споразум
На обележавању годишњице споразума, француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел најавили су да ће до краја године завршити консултације о новом француско-немачком уговору о пријатељству, који се тумачи као припрема терена за реформу ЕУ.
У заједничкој изјави, Меркелова и Макрон, као поља на којима се може проширити сарадња истичу размену грађана две земље, заштиту животне средине, јачање економске сарадње и тешњу сарадњу у спољној и безбедносној политици.
