Најављени сусрет председнице Хрватске и председника Србије средином фебруара у Загребу многи су већ оценили као историјски, али има и оних који су га унапред осудили.
Професор Ненад Кецмановић каже за Спутњик да не воли да даје тврде судове, али је готово сигуран да он неће довести до помирења двају народа. Сматра да су односи сувише компликовани да би могли да се реше једним разговором.
— Постала је пракса да повремено са свих страна чујемо врло озбиљне увреде, шамарања, пљувања преко којих се брзо прелази. Стиче се утисак да је то прихваћено као неки европски манир. Споља нас стално подучавају да се треба окренути будућности. То није нетачно, али ни прошлост не треба заборавити. Да не знамо своју прошлост, не бисмо знали ко смо. Не би било ни колективног, ни индивидуалног идентитета. Често можемо да чујемо: „Нисмо се у томе сложили, али то није разлог да не наставимо сарадњу на другим пољима“. То ће бити резултат и овог сусрета. Не верујем да ће доћи до неког компромиса. Колинди то не одговара ни због њених гласача. Осим тога, имала је кикс са Ердоганом кад је ишла да лобира за Хрвате у Босни, тако да неће моћи да буде попустљива, а с друге стране, Вучић има много мање разлога да буде попустљив. Он ће настојати да наметне права избеглица на имовину, за шта је моменат веома погодан.
Да ли је у изложба о Јасеновцу у УН била инцидент, како су је назвали у Хрватској?
— Инцидент је у смислу зато што се то питање повлачи још од социјалистичког периода, када су постојали озбиљни спорови око броја страдалих Срба, односно жртава у Јасеновцу, каква је била национална структура, и то се периодично обнавља. Како коме одговара, то покрене. Мислим да је српска страна у предности, јер све више земаља осуђује потез Хрватске. Вучић чини услугу Колинди Грабар Китаровић када прихвата позив, а с друге стране има шансу да постави неке друге важне ствари на дневни ред.
Реџеп Тајип Ердоган угостио је Вучића и Бакира Изетбеговића. Зашто је за многе тај састанак био споран?
— Спорно је много шта, а пре свега статус Изетбеговића у читавој причи. Он није имао мандат Председништва. То је колективно тело, а он у овом моменту није ни председавајући. Једна од тема била је мрежа путева, али то су територије које нису под бошњачком контролом у БиХ. Могао је да наступи појединачно, као представник Бошњака у Председништву, али ово се није тицало територије за коју је надлежан. Није први пут да се то догађа. Његов отац је исто тако неовлашћено, без сагласности осталих чланова Председништва, отишао на конференцију Исламске светске заједнице. Кад се вратио, Кољевић му је јавно приговорио, а он је рекао да он је мислио да као што, рецимо, председник владе може да наступа индивидуално, тако може и он. Наравно да не може, али видите да се такви потези понављају и данас, 25 година касније. Поставља се питање Ердогана, који све то јако добро зна. Он је бирао учеснике, и то је заправо био сусрет Вучића и Ердогана, али се у току преговора појавио и Изетбеговић. Прича се да је Ердоган у Вучићевом присуству одржао лекцију Изетбеговићу због тога што стално опструише Вучићеве покушаје да се неки односи нормализују.
Да ли то значи да турски председник одржава стабилност Балкана?
— Он води једну врло необичну спољну политику. Почело је са стратешком дубином и неоосманском политиком, не само на Балкану него и на Блиском истоку. Та политика се јако допала деловима Балкана који су муслимански. Хришћани су је осуђивали. Људи су били шокирани, поготово кад је Давутоглу почео да објашњава да је период турске империје био једна јако успешна прича коју би требало поновити. Објашњавао је да је данак у крви налик на данашње стипендије за школовање у иностранству, да би Београд био селендра да није било тог периода кад је постао лука на Дунаву итд. То више не можемо да чујемо, али Ердоган покушава да се наметне као фактор на Балкану. Таквој амбицији би одговарало да покуша да пронађе неку спољнополитичку формулу, компромисну линију где би хватао баланс, ако хоће да буде прихваћен у свим балканским противречјима. Међутим, он води политику противречних потеза. Хтео би да угоди свима, а то је немогуће. Наступа врло офанзивно, слаткоречиво, са пуно обећања, што је карактеристично за оријенталну културу и дипломатију. Имали смо последњих година ситуације да учини неке добре потезе са Београдом, па онда оде у Приштину и каже да је Турска Косово и Косово је Турска. У БиХ су највише дошли до изражаја ти покушаји у мери у којој је он фаворизовао једну, бошњачку, муслиманску страну и изазвао је отпор код Срба и Хрвата. Турска економија има велики потенцијал и може да улаже. У Сарајеву кажу да им изјављује љубав по основи исламизације за време Османског царства, али што се новца и инвестиција тиче, то је окренуто ка Србији. Љубоморни су.
Шпанија је послала „нон-пејпер“ Бриселу да не жели да Косово уђе у било какве интеграције. Да ли вас је то изненадило?
— Кад се неко сам суочи са проблемом, онда почиње озбиљно да га доживљава, и ту долазе до изражаја двоструки стандарди. Мало се чудим да се из Београда и Бањалуке више не инсистира на тим стандардима. Много јак аргумент који се маргинално помиње јесте да не можете да имате два аршина — један за Босну, а други за Србију. Косово може да изађе, а Српска ни за живу главу. Шире и озбиљније противречје у међународној политици је да је ОЕБС-ова Резолуција о недодирљивости граница у Европи срушена већ код распада Југославије. Кад је Америка завршила неке важне послове за њих на Балкану, онда су се поново вратили на то. Када се појавила Каталонија као проблем, онда је проблем са Косовом постао све непријатнији. Земље ЕУ ће тежити да се сви сепаратистички покрети принципијелно реше. Мислим да су, што се тога тиче, Албанци својих пет минута пропустили и да се ствари окрећу против њих. Било би паметно тај процес мало успорити, куповати време, јер ствари иду нама у прилог и не треба да журимо.
Да ли то треба повезати са притиском Америке на Харадинаја и Тачија да подрже формирање Специјалног суда?
— То је јасан сигнал да је Вашингтон отписао ту екипу. Схватили су да је ова гарнитура постала отежавајући моменат да се било шта реши на КиМ. То су људи који ће очигледно сутра већ бити оптужени за ратне злочине. Американци су већ смислили да замене ту гарнитуру и против њих ће бити покренуте оптужнице. Нова постава људи ће бити из истог шешира, али нека друга, трећа гарнитура која није компромитована ратним злочинима.
Колико је паметно то што је Вашингтон одлучио да направи нови санкциони „Кремаљски списак“?
— Трамп је одступио од свега што је говорио у предизборној кампањи. Он је одлучио да остане председник и цена је да спроводи политику коју диктира „дубока држава“. Сматрам да је отишао и корак даље, да жели да им покаже да он то може и боље него Хилари Клинтон. Отуда потези који делују неразумно, јер поред дивљења према Путину доноси мере које се вашингтонским јастребовима допадају. Испада да он не разликује непријатеље САД од тих „партнера“, како их он зове.
Трамп каже да се САД суочавају са разним претњама, наводећи на првом месту тероризам и Северну Кореју, али и ривалске земље Русију и Кину. Променио је реторику, нису више непријатељи….
— Проблем је у томе што САД тешко излазе на крај са губитком позиције суперсиле. Бжежински је један од првих који је предвидео ток догађаја, с тим што је очекивао да ће то ићи спорије. Дошло је до пада америчке моћи на коју не налазе одговор прилагођавања томе што је неоспорно да ће се десити. То иде много брже од стране Русије, као војне суперсиле, а Кине више економски, и ту је кључ проблема. Кад амерички политичари говоре о ситуацији у БиХ, они сматрају да на то терену имају неку предност, да је то природно стање, а сви који се појављују ван САД долазе ту без икаквог основа и ремете неки статус кво, који је био добар. Онда се позивају на то колико је Америка уложила у односу на Русију и на Кину, али никад се не питају шта народи који ту живе заправо желе. Ту видите да нешто у њиховој свести није како треба. Поред Русије, све више ће се водити рачуна и о Кини, јер ће „Пут свиле“ бити све већи проблем за њих. То ће мало теже дефинисати као непријатељство, јер се ипак ради о економским улагањима. САД ће морати да иницирају неки састанак великих, Јалту на пример, где ће се у њиховом интересу дефинисати нове међународне норме, иначе ће изгубити ову битку. Исцрпели су механизме који се окрећу против њих. Не може и даље да пролази теза како је Иран опасан због могућности да произведе нуклеарно оружје, а да Американци нису, а они су захваљујући војном монополу у последњих 50 година изазвали на десетине ратова, а Иран није ниједан. Рецимо, Русија је на Балкану неупоредиво дуже присутна него Американци, али они се позивају на неки статус кво као на неко историјско правило и право.
