Људи постају сувишни у све већем броју привредних грана и, ваљда и због тога, све се теже међусобно подносе.
Како ће човјечанство преживјети овај технолошки скок у магловиту будућност?
Можда може да помогне прича о „баба Јани“.
Јаница Марковић, једна од првих (непризнатих) феминисткиња, рођена је почетком 20. вијека на Стијени Пиперској, Црна Гора. Поред свакодневне сиромаштине, прегурала је два балканска и два свјетска рата. У брдовитим Кучима, изродила је петоро, а „однивила“ четворо дјеце. Три кћери и сина. Прерано обудовјела, Господу се представила у лијепој старости, окружена љубављу и пажњом бројног порода. Умрла је мирна и поносна, на рукама свог унука, тадашњег предсједника њене државе.
Као дијете је чула да постоји некаква електрична струја и сијалица која свијетли боље од иједне лампе на гас. Рекли су јој и да је могуће разговарати са човјеком којег не видиш и који је далеко, на другом крају свијета. Због некаквих жица. Када је чула радио, знала је да у њему нема малих људи који причају, мада би јој било много лакше да тиме објасни звук који је долазио из дрвене кутије. Вољела је да гледа телевизију, када је и на њу дошао ред у тој „паради чуда“. Ипак, једном гледајући цртани филм о Тому и Џерију није издржала и пресудила је: „Ако има ђавола — ово су!“
Не ратови и погибије! Њих је одувијек било у овим крајевима. Не тежак рад, стална сиротиња и ријетки тренуци радости! Ђаво се показао у оживјелим цртежима сталне вратоломне јурњаве једног мачка и паметног миша.
Тако је то када се пређе праг издржљивости на технолошке изуме који мијењају човјеков живот, независно од његових жеља и намјера.
Одиграти модерну видео-игрицу. Савладати још једну апликацију на свом мобилном уређају. Примијенити нови рачунарски програм. Научити живјети поред робота. Схватити када почиње и гдје се завршава виртуелна реалност. Прихватити квантну физику и видјети рачунар који је базиран на овој невјероватној (а, изгледа истинитој) теорији…
Све то јесте страшно компликовано, заморно и тешко. Све се чешће стиче утисак да се многи приближавају новом прагу способности да прихвате свијет који се мијења невјероватном брзином. Да ли ће и како садашње генерације успјети у својој цивилизацијској мисији? Јаница Марковић, скромна и обична црногорска жена, у свом вијеку је савладала и сијалицу и телефон и радио и телевизију. Ондашња „чуда невиђена“. Чуда због којих су они који би их предвидјели и о њима говорили били сматрани за људе који нису при здравој памети.
Модерна чуда су тек одшкринула врата будућности. И чекају…
