Брисел — највећи празник је геј парада
„Брисел је мали град с мноштвом миграната. Постоји само једна добра четврт, она поред седишта Европске уније. Лоших четврти, насељених Арапима, Африканцима, има у изобиљу“, каже Дарја Перелигина, која је у белгијској престоници студирала менаџмент.
Према њеној оцени, степен криминала у белгијској престоници је изузетно велики. „Неколико пута су ми лопови обијали стан. На улицама има веома много просјака… Мог комшију је једном приликом ухапсила полиција. Испоставило се да је манијак-педофил — намамио је неку девојчицу у свој стан, држао ју је тамо читав дан, мада се увек понашао веома повучено“, прича она.
Главни белгијски празник је, како тврди, геј парада. „На нашем универзитету су увек подизали ЛГБТ заставу. Тог дана је веома весело: улицама иду аутомобили с ди-џејевима, сви их прате, док остале празнике Белгијанци обележавају код куће. У земљи се инсистира на толеранцији према сексуалним мањинама“, наводи Дарја.
Она Белгију доживљава као земљу у којој се представе о узајамним односима људи веома разликују од руских. То илуструје причом с предавања из филозофије, на ком је професор упитао студенте да ли намеравају да брину о родитељима када остаре. Свега неколико њих је подигло руке у знак позитивног одговора. Она додаје да жене рађају децу у познијим годинама и да не брину превише о њима, у складу са, како објашњава, националном идејом о независности и индивидуализму.
Немачка — унапред испланирани живот
Катарина Чурбанова је две године живела у Немачкој, у граду Пасау на југу Баварске, а једно време је стажирала у Берлину. После магистратуре имала је интересантне понуде за посао, али је схватила да жели да се врати кући.
„Не могу све да радим по плану. У Немачкој сам одлазила на разговоре и тамо су ми исписивали план каријере по годинама — када ћу и колико зарађивати, коју ћу дужност обављати. И то не важи само за посао. Немци и за сусрете с пријатељима исписују недељни распоред. Сећам се да сам се с једном немачком колегиницом договарала да пијемо кафу. Узела је роковник и рекла ми: ’За две недеље имам слободан термин‘“, прича Катарина.
Када је реч о међуљудским односима, Немци су веома добронамерни и пажљиви. У болницама, банкама или продавницама људе дочекују с осмехом.
„Све је то, међутим, некако површно, нема блискости. Никада не знаш како се неко заиста односи према теби. У Русији је нормално да неко некога позове у три сата после поноћи и да тражи помоћ. У Немачкој о томе не може ни да се сања“, тврди Катарина.
И мушко-женске односе у Немачкој је видела као планске, без романтике.
„Руски мушкарци сматрају нормалним да девојци помогну да обуче капут, да јој пруже руку у саобраћају, да јој поклоне цвеће. У Немачкој влада равноправност, што значи да ничег од свега овога нема“, наводи Катарина.
Америка — царство национализма и расизма
Андреј је у САД живео више од седам година, а највише времена провео је у Хјустону, у Тексасу. Почео је као перач подова, а пред одлазак из Америке радио је као носач. У прво време, живот у Америци му се чинио веома интересантним, али је касније схватио да је без веза веома тешко било шта постићи.
„Порези су сулуди. Кажу да је тамо лако купити кућу и бити приватни предузетник. У стварности, то је немогуће! За куповину најједноставније куће потребно је да се две године узастопно плате порези од око 20.000 долара“, прича Андреј и додаје да је човеку који у Русији зарађује једну до две хиљаде долара боље да остане код куће, јер је у САД за такав животни стандард потребно зарађивати осам до десет хиљада долара.
„У Русији за интернет и телевизију плаћам 10 долара. Тамо ме је само интернет коштао 80 долара. Овде телефон плаћам пет, а тамо готово 100 долара. И тако је у свему. Зарађујеш више, али и трошиш много више!“, констатује он.
Цене медицинских услуга су, како каже, космичке!
„Једном ми је било лоше, помислио сам да је упала слепог црева. Позвао сам хитну помоћ, у болници су ми урадили рендген, дали инфузију. Следећег дана када сам дошао да узмем анализе, дали су ми рачун од 15.000 долара“, присећа се Андреј.
Према његовом мишљењу, у Америци владају јак национализам и расизам. Афроамериканац с којим се дружио му је једном приликом рекао да црнци у Америци имају само два излаза — криминал или спорт.
„У Русију смо се вратили након рођења ћерке. Мање-више нормалан вртић у САД кошта око 1.500 долара месечно. Просечна зарада моје жене и мене била је 600 до 700 долара недељно. Испада да један од супружника ради две седмице само за вртић. У вртићима децу не хране. Нема кревета, деца спавају у одећи, на поду, на подлогама за јогу“, каже Андреј и додаје да његова ћерка није имала с ким да се игра, јер америчка деца седе код куће и играју се с таблетима.
Санкт Петербург за класу изнад Париза
Артем Крикунов је у Париз дошао 2008. године, када му је било 24. Пет година је студирао на музичкој академији, а затим је две године свирао и предавао.
Он наводи да се у Француској оружје не може купити легално, али да зато цвета нелегална трговина оружјем. Аутомат „калашњиков“ у Марсеју се може набавити за 700 евра. „Још тада сам говорио да ће се све то завршити терористичким нападима. Управо су терористички напади 2015. и 2016. године разлог за мој одлазак из Француске“, каже Артем.
Он додаје да је у Француској веома тешко бавити се малим бизнисом. „Неки моји познаници су желели да отворе бар, а други књижару. Ништа није успело. Јасно је да је то странцима тешко, али и за Французе је смишљено мноштво бирократских замки. На пример, у згради је неколико деценија била пекара. Према закону, на њеном месту ништа осим пекаре не може да се отвори. Све је строго регулисано“, каже Артем.
Када се вратио из Париза, изненадио се колико се Санкт Петербург променио.
„У мојој четврти изградили су нови колеџ, нову поликлинику, школу, вртић, отворени су супермаркети. У граду се појавило мноштво интересантних места, барова. Сада схватам да је Петербург за класу испред Париза. Тамо се за седам година ништа није променило набоље“, сматра Артем.
Аутор текста: Игор Кармазин (РИА Новости)
