Да ли је Хрватска која „рехабилитује фашизам и усташтво“ права слика Европске уније данас? И да ли је министар спољних послова Србије Ивица Дачић у праву када каже да Србији „таква унија не треба“? На та питања заиста није лако одговорити.
Јер тачно је да је ЕУ била годинама „уточиште“ за мале европске државе — али времена су се променила, па је, по свему судећи, од уточишта Унија за неке постала врста затвора из којег нема излаза.
Да ли је дисбаланс између великих и малих држава и политика у ЕУ толики да се „идеја водиља“ за стварање Уније негде успут изгубила? Тешко је то рећи, али најновији примери, попут Швајцарске која је повукла молбу за чланство из 1992. године, јасно указују на то да ЕУ има велики проблем.
Ако на то додамо и шок, који још није прошао након одлуке Велике Британије о напуштању Уније, остаје нам само да се запитамо који је то тачно „систем европских вредности“, али и да ли је „јарам“ чланства у Европској унији за неке државе ипак претежак.
Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду не слаже се с термином „јарам“, али признаје да за чланице ЕУ постоји нека врста стеге:
„Оно што је мало већа мистерија кад је у питању ЕУ су баш те такозване прокламоване европске вредности — оне су се чак нашле и у нашем Уставу, а да нико заиста не зна шта је то, и које би вредности биле специфичне за Европску унију“, истиче он и наводи као пример Лисабонски уговор, у којем су европске вредности поменуте, али само начелно — слобода, забрана дискриминације… — дакле, оно што имају, вреднују и поштују и друге државе које су тренутно ван ЕУ.
„Европске вредности, као нека специфична категорија, не постоје. Оно што је сигурно је да је ЕУ од почетка била економски пројекат, и ја се плашим да је она искључиво то и остала. Срж Уније је унутрашње тржиште, економија заснована на неолибералном принципу — и зато ЕУ и у највећој мери и преживљава кризе које преживљава, јер нема свој идентитет и осећање колективне припадности. А тржиште није довољно јака вредност да људе емотивно веже за један такав принцип“, објашњава Јовановић.
Јовановић каже да је немогуће знати каква ће Европска унија бити убудуће, с обзиром на то да је некадашње окупљање унутар ње после изласка Британије кренуло „у контрасмеру“.
„Ово што Унију данас држи какву-такву на окупу очигледно су неке силе које и нису баш демократске — крупни капитал, интерес великих предузећа… И то је можда одговор на ово питање. Када се народ ЕУ пита — а то се све мање ради! — одговори анкетираних су све више скептични кад је посреди будућност ЕУ. Међутим, то није тако када исто питате велике компаније, и то потврђује да се Европска унија свела на једно велико унутрашње тржиште, на којем велики капитал слободно може да ’оплођава‘ самог себе и да расте. У том смислу, ако се ништа не промени у Унији, ако се буде правио неки историјски биланс, она ће бити означена као приличан неуспех“, каже Јовановић за Спутњик.
Наш саговорник не сматра да је НАТО „лепак“ који држи Унију на окупу, већ Западну војну алијансу сматра главном препреком плану да ЕУ израсте у аутономни политички субјекат, чиме јој је ускраћена озбиљнија улога у међународној политици и решавању међународних криза.
„НАТО чини Унију малолетном у важним стратешким питањима. Док год је Алијанса ту, она је једна врста гаранције, али не толико безбедности европских земаља, колико гаранције да ће ЕУ остати недоречени пројекат, и то нарочито у политичком смислу. А политика је најважнија ако желите да се нека заједница очува“, уверен је Јовановић.
За разлику од њега, Милан Игрутиновић са Института за европске студије ниже позитивне епитете којима описује европске вредности — од демократије, владавина права, поштовања људских слобода, па до немогућности стварање аутократских режима унутар Уније.
„Мир у Европи, односно унутар ЕУ, треба да буде приоритет — јер је ЕУ и зачета као мировни пројекат. Изведене вредности Уније су солидарност и једнакост у економској сфери — колико је то могуће у оквиру либералне демократије“, каже саговорник Спутњика, и додаје да је Европска унија „само завршна кровна конструкција њених држава-чланица“.
Тумачити Европску унију издвојено од њених чланица је, каже Игрутиновић, практично немогуће, јер су европске вредности нешто око чега су се све чланице већ договориле.
„Наравно, те вредности су мање-више све време на неком тесту. Данас имамо, рецимо, Виктора Орбана за којег кажу да је велики ’изазивач‘ унутар ЕУ — али ако грађани те земље одлуче да за њега гласају, поставља се питање да ли се ЕУ на тај начин мења. Ми не можемо да дамо одговоре на то. У политици су такве ствари увек флуидне“, објашњава Игрутиновић и напомиње да у тумачењу европских вредности увек мора да постоји извесна флексибилност.
Ако ствари већ тако стоје, зашто онда неке чланице ЕУ желе да је напусте? Игрутиновић каже да је Велика Британија у ЕУ била „само једном ногом“, али зато наводи и пример Грчке, која је на референдуму о еврозони одлучила да остане „у систему“, што је, по његовим речима, фактички било изјашњавање и за останак у ЕУ.
„Није Унија иста за све државе, као што нису ни све државе, поготову новије чланице, ушле с истим циљевима. За неке чланице ЕУ је симбол бољег живота, у смислу више пара, и ништа више. Али кад се појави проблем као што је мигрантска криза, тада оне кажу: ’Не, ми се бојимо муслимана и не желимо три процента тог становништва у својим државама!‘. Дакле, оне су Унију виделе као прилику за богаћење, а не желе с њом да поделе терет текућих проблема“, истиче Игрутиновић.
Саговорник Спутњика сматра да је за наш регион ЕУ исто што и за Источну Европу: симбол доброг живота, прилика за већу плату, за бољу запосленост. У исто време, упозорава да се одређени аспекти обавеза који из чланства у Унији произилазе крију, што онда у јавности добија негативну конотацију.
„У фундаменталном смислу, ЕУ је производ воље њених чланица. Ако желите да је ремонтујете, онда морате да ремонтујете, на пример, власт у Немачкој. Јер ако хоћете солидарнију ЕУ, која ће да троши више новца, онда морате на то да натерате странку ЦДУ, владајућу структуру у Немачкој, који је главни кочничар свега тога. То је на нивоу Уније тешко урадити, ако имате једну велику државу која то блокира“, објашњава Игрутиновић, и напомиње да на нивоу дневне политике мало ко заступа интересе Уније, и да је зато она лака мета за критику — била она оправдана, или не.
Истовремено, каже наш саговорник, требало би добро размислити о томе како би се велике европске државе понашале према мањим, да нема Европске уније.
