Стручњак за програмирање Антон Панкратов објашњава да ипак зачуђујуће велики број људи верује у истинитост садржаја ових видео-записа и чак започиње дискусије са онима који покушавају да их убеде да је то само превара.
За прављење ових видео-клипова данас се користе програми, али се примењује и одређени психолошки приступ како би се гледаоци „навукли“ да поверују у њихову истинитост. У време када компјутерска технологија није била развијена као данас као позадина се користило специјално зелено платно „хромаки“. Уз помоћ ове зелене позадине (ређе плаве), могла се користити, на пример, играчка диносаурус и у комбинацији са снимцима направљеним уз различите објективе створити привид да је човек заиста стајао поред ових изумрлих бића.
Хромаки се и данас уз помоћ компјутерских програма активно користи у постпродукцији. Осим тога, данас се користи и технологија „хватања покрета“ (motion capture), када се актеру клипа облачи специјални костим са светлећим маркерима. Управо ови маркери су кључни, јер их у постпродукцији „прати“ специјални програм којима су они показатељ покрета, када већ дође до фазе анимације. Ове две технике у комбинацији дају најреалније приказе фантастичних сцена, али су засад оне прилично скупе и компликоване за кућну употребу. Зато аматери за прављење „фантастичних“ клипова или оних који наводно приказују неке паранормалне појаве користе технологију комбиновања снимака са јако замућним деловима кадра и још неке ситне „цаке“.
Наш саговорник каже да се уз помоћ ових трикова могу добити прилично примитивни видео-клипови који не могу да се пореде са готово реалним призорима у савременим блокбастерима.
„Зато се успешност ових аматерских клипова постиже заправо психолошким приступом. Ту мислим најпре на употребу различитих ’страшних‘ звукова у позадини, који би требало да произведу осећај паничног ишчекивања ужаса који следи. Ту је и ’ефекат стада‘ са употребом звукова из позадине и самих актера снимка. Осим тога, користи се и ’подметање‘ реалних снимака и у том смислу одличан је пример то да је део публике култни нискобуџетни хорор ’Вештице из Блера‘ доживео као документарни филм. Наиме, овај филм су наводно снимили студенти који су претходно нестали, па се потом јавио стил ’псеудодокументаристика‘. Може се рећи да сви ови популарни клипови са интернета заправо представљају овај квазистил“, објашњава Панкратов.
„Померање предмета је стари трик, одавно познат чак и деци, а користи се најобичнији најлон за пецање“, разбија митове наш саговорник.
А сви „духови“ на снимцима се могу објаснити на сличан начин, као на пример:
„Тајанствене фигуре које се покрећу на снимцима лошег квалитета — често су резултат ’размазивања‘ снимака у најједноставнијим програмима за обраду клипова“, закључује Панкратов.
