Најбољи пример за то је обарање руског војног авиона Су-24 у Сирији од стране Турске у јесен 2015. године. Сви су очекивали руску одмазду и почетак новог руско-турског рата, али се то није догодило. Москва и Анкара су само годину дана касније наставиле да сарађују и развијају своју сарадњу у многим правцима.
То је био први пример новог геополитичког приступа којег се чврсто придржава Русија, а који све више усвајају и друге државе.
Колумнисткиња РИА Новости Ирина Алкснис објашњава да је ту фактички реч о дезинтеграцији система „свој-туђи“ у геополитичком простору.
Према њеним речима, суштина тог приступа је сажета у три кључне тачке. Прво, признавање и прихватање чињенице да је жеља било које државе да штити и унапређује своје националне интересе потпуно природно.
Друго, сасвим природно је и да сукоб интереса конкурентских држава прерасте у конфронтацију или конфликт, у овој или оној форми.
Треће и најважније у таквој конструкцији је стварање система који би допринео усаглашавању често потпуно супротних интереса и циљева и спречио прерастање постојећих конфликта у ратове.
Ти механизми могу бити веома различити — од успостављања канала за хитну везу између војски како би се спречили инциденти, до постизања дипломатских договора који омогућавају закључивање споразума између страна, чак и када постоје оштре противречности.
Овај приступ руске спољне политике сада се може видети у Сирији, где су се сударили интереси Русије, Турске, Ирана, Израела и многих других земаља. Те државе историјски немају баш добре односе, а рецимо, у случају Ирана и Израела ти односи су наизглед и непоправљиви.
У таквој ситуацији је бескорисно и немогуће у пуној мери закључити савезе, јер има превише дубоких разлика које редовно избијају на површину и узрокују неке ексцесе. Упркос томе, државници који одређују судбину света схватају да свет није црно-бели и да постоје ситуације које захтевају флексибилност.
Руски војни аналитичар Борис Рожин каже да позиција Русије наилази на добар одзив међу другим државама, јер у њој виде арбитра који је способан да држи ситуацију у региону под контролом.
„Ако генерално говоримо о рату у Сирији, погледајмо на Иран који је фактички јединствени пуноправни савезник Русије, то јест савезник са којим је Русија успела да преокрене ток сиријског рата, а како су истицали чак и амерички експерти, један од стратешких циљева САД је уништење руско-иранске алијансе на Блиском истоку. Односно, постоје стратешки савезници са којима такође може да буде одређених проблема у односима, али их, ипак, уједињују основни заједнички интереси. Постоје и тактички савезници Москве, као што је, на пример, Турска, чији се интереси сада поклапају са интересима Русије и Ирана и због тога ми видимо веома изражено отопљавање односа међу њима. Ипак, јасно је да се односи Русије са (председником Турске) Ердоганом, дугорочно посматрано, могу променити“, каже Рожин за Спутњик.
Како је додао, са Ираном ће Русија, највероватније, имати добре односе на дуже стазе, који ће бити изражени не само у савезништву у сиријском рату, него и у економији, као и у савезништву у другим регионима, на пример у Авганистану.
„Ако се говори о односима Курда и Ердогана ситуација показује да у многим другим околностима Русија радије подржава Ердогана, јер је он — иако је у веома лошим односима са Асадом, личним и политичким — кориснији за очување целовитости Сирије, макар с тачке гледишта достизања циљева које је поставила Русија. Наравно, то не значи да Русија неће разговарати са Курдима. Осим тога, таква ситуација је константна, јер је било периода када су односи Русије са Турском били веома лоши, а са Курдима мање-више. Али, у овој фази рата Ердоган је кориснији, једноставно зато што је он гарант имплементације сиријског процеса о регулисању ситуације у оквиру споразума договорених у Сочију и Астани, а такође и у обезбеђивању функционисања зона деескалације“, наводи Рожин.
Експерт истиче да је улога Русије на Блиском истоку огромна, а да је Москва данас утицајан играч без кога се не могу решити најважнија питања.
„Русија заузима сасвим конкретну страну, налази се у коалицији са Ираном и Асадом, па због тога за опоненте Техерана и Дамаска, Русија никако не може да буде неутрална. Међутим, без обзира на то, у региону се преиспитује улога Русије и ми смо сада видели да су Ердоган, потом катарски емир и краљ Саудијске Арабије пружили руку сарадње ка Москви. Премијер Израела Бенјамин Нетанјаху у последње време веома активно са Путином разговара о Сирији, зато што схвата да Русија има одређени утицај на Иран. Израел и Иран се налазе у стању хибридног рата, па Израел рачуна на то да Русија може да утиче на Иран и на Хезболах који је под контролом Техерана. Израел се нашао у веома незгодној ситуацији, јер је играо на то да се рат у Сирији одужи, а добио је јачање Ирана и Хезболаха на својим границама. Због тога ће бити приморан да се обрати Русији, како би се некако замрзао процес раста шиитског утицаја на својим границама. Осим тога, Русија има систем ваздушне одбране и авијацију у Сирији, а Израелу не одговара ескалација ситуације, јер Русија може да обезбеди испоруку још ефикаснијих ПВО система у Сирију, што ће повећати ризик за израелске ваздушне нападе на територији Сирије, зато што чак и системи С-200М, стари ’Букови‘, и друго оружје, које је испоручено пре рата, могу да оборе израелске авионе“, објашњава аналитичар.
Рожин истиче да су САД изгубиле улогу главног светског судије, док су се неке друге силе, попут Русије, вратиле на светску позорницу.
„Улогу Русије сасвим добро разумеју њени опоненти, а с друге стране, ми видимо да САД губе улогу јединог или главног арбитра. Склапају се различити договори између Русије и Израела, Русије и Саудијаца и САД не могу да утичу на то. То јест, како слаби амерички утицај, формира се регионални вакуум моћи, који попуњавају снажне регионалне силе — Турска, Иран и, наравно, Русија, која сада враћа део својих позиција изгубљених након распада СССР-а“, закључио је Рожин.
