Наиме, та изјава америчког амбасадора наишла је на оштру критику амбасадора Русије Анвара Азимова, који је рекао да Американци не само да се мешају у унутрашње послове других држава већ и крше начела слободног тржишта спроводећи политику непоштене конкуренције, нагласивши да је „неприкладно да стране државе подучавају суверену Хрватску како да води своју политику у националном интересу“.
Према мишљењу новинарке Јелице Путниковић, чија је специјалност енергетски сектор, питање губитка тог геостратешког положаја за Американце постаје још актуелније ако се сагледа у контексту већ постигнутог договора између Русије и Србије, поготову ако се у обзир узме питање изградње новог гасовода којим ће се руски гас преко територије Србије допремати до Европе из „Турског тока“.
С тим у вези, објашњава Путниковићева, Американци се у енергетски сектор Хрватске не мешају само кад је у питању нафта, већ је америчка енергетска „експанзија“ почела још када је актуелна била изградња новог ЛНГ терминала у Омишаљу, односно када је Вашингтон инсистирао на томе да би тај терминал помогао да се Европа ослободи „зависности од руског гаса“.
Међутим, цела та расправа између америчког и руског амбасадора је, према мишљењу стручњака за енергетику из Хрватске Давора Штерна, преурањена, будући да Хрватска у овом тренутку не продаје ништа, већ то чини мађарски „Мол“ који у свом власништву држи 49 одсто акција „Ине“, самим тим, ако се и постигне одређени договор, то препуцавање треба да се одвија на релацији Америка—Мађарска.
Штавише, како појашњава Штерн, хрватска влада тренутно тражи консултанта који би могао уопште да одреди какви би били модалитети откупа „Молових“ деоница, иако треба имати у виду да би заинтересовани купац требало унапред да се договори са Хрватском око тога да поред тих 49 одсто „Молових“ деоница у „Ини“, откупи још тих преосталих 1,01 одсто како би добио и контролни пакет акција.
Иако би тај мали проценат могао да послужи као евентуална кочница за Русе, Штерн указује да ипак постоји још један „спорни моменат“ за Американце будући да се одређени број акција „Ине“ налази и у власништву појединих хрватских фондова, тачније око 6,5 одсто, чиме би купац уз акције „Мола“ могао да дође до те неопходне већине мимоилазећи државу Хрватску.
Међутим, Штерн је ипак мишљења да би за Хрватску најбољи сценарио био да држава кроз једну одрживу финансијску конструкцију постигне договор са „Молом“ о откупу деоница и потом тражи новог стратешког партнера, било да је он из Русије или неке друге земље, који би својим уласком осигурао „Ини“ модернизацију, али и даљи регионални развој како би „Ина“ вратила свој стари сјај.
И Путниковићева је мишљења да руска компанија „Росњефт“, која је заинтересована за куповину хрватске „Ине“, треба да размисли да ли да се упушта у ову инвестицију, будући да би она, имајући у виду геостратешки положај Хрватске, осигурала руској нафтној компанији излаз на Јадранско море, што би потом омогућио даљи извоз њене нафте.
Не треба заборавити, додаје она, и да је Русија још раније предлагала Хрватској да се јадрански нафтовод направи да буде двосмерни, односно да се нафта не транспортује само у једном смеру ка Европи, већ да се „црно злато“ пребацује и до луке на Крку, чиме би се даље могла возити танкерима и у друге делове света.
„’Росњефт‘ је свакако компанија која је у експанзији и која има и инострано власништво, и сигурно би им одговарало да буде присутна у земљи која има излазак на Јадранско море“, закључује Путниковићева.