Он је изразио жаљење што је ниво мора на граници између Казахстана и Узбекистана постао катастрофално низак, будући да је раније било доста веће, али се последњих 50 година смањило због смањеног дотока узрокованог хидрогеолошким радовима на рекама притокама Аму Дарји и Сир Дарји.
Наиме, од 40-их година 20. века воде ових река се користе за наводњавање поља памука у Казахстану и Узбекистану, а с обзиром на то да се око 20 до 60 кубних километара воде годишње издвоји за наводњавање, ниво језера опадне за 20 до 60 центиметара годишње.
Резултат тога је да се укупна запремина језера од 1960. смањила за 80 процената, док је нарасли салинитет уништио скоро све облике живота у њему.
Због опадања нивоа језера дошло је до промене локалне климе и изумирања многих биљних и животињских врста. То је довело и до пропасти риболова и индустрија које су биле повезане са њим, а некадашње луке данас се налазе и до 50 километара од садашње обале језера.
Од 1989. језеро је подељено на Мало море на северу и Велико море на југу, а ако се ништа не буде предузело, верује се да ће јужни део језера нестати до 2025. Изградњом бране на северу, дошло је до наглог раста нивоа воде у Малом мору.
Засад је Казахстан заинтересован за мере за спасавање свог дела Аралског језера уз помоћ кредита Светске банке, док Узбекистан сматра да је производња памука много значајнија.
