„Ми смо једини у свету који оквиру једне технологије, једног производа нудимо производњу енергије од ветра и сунца, али и складиштење енергије у оквиру батерије. Немамо баластне проблеме, проблеме ’испрекиданости‘. Омогућавамо решење за буквално све проблеме обновљивих извора енергије и све би се то производило у Србији, уколико бисмо добили подршку одговарајућих институција“, кажу наши гости.
Пауновићи раде на развоју технологије већ десет година и успели су да развију технологију која је спремна за производњу. Направили су и тестирали модел који је оправдао њихова очекивања. За своје производе имају међународне патенте, освајали су награде на бројним међународним такмичењима.
Предраг Пауновић, који је по струци правник, каже да ветротурбина коју су они пројектовали решава све проблеме традиционалних ветротурбина.
„Наше ветротурбине су ветростуб и ветрохват. Ветростуб је најсавременији, технички најнапреднији вид употребе индустријске примене, односно претварања енергије ветра. Састоји се од 25 висинских нивоа, при чему свака од тих нивоа има могућност окретања за 360 степени. На висинском нивоу можемо да пратимо различите смерове ветра који могу да дођу услед турбуленције — да хватамо ветар. Код обично турбине је тако нешто немогуће“, објашњава Ненад Пауновић.
Предност ветростуба је што може да се надогради телекомуникационим репетиторима и интернетом, па чак би могао да се користи као самостална лука за беспилотне летелице.
„Онај ко би купио наш мултифункционални производ, који производи енергију од ветра уз надоградњу од сунца уместо конвенционалне турбине, могао би много брже да врати своју инвестицију, ако би се урадила мултифункционална надоградња, не само кроз продају електричне енергије, већ и кроз продају других услуга“, напомиње Предраг.
Наши саговорници истичу да је њихов ветростуб хибридни производ који на нов начин од енергије ветра производи електричну енергија, с тим што има могућност да се у њега уграде панели који би скупљали и енергију сунца. Ненад каже да ветростуб има два генератора, што значи да буквално не би постојала могућност да се губи енергија, те да је поузданост њиховог изума 200 пута већа него код обичних турбина.
„Свака турбина у оквиру ветростуба има два генератора. Ветростуб снаге од 1,5 мегавата има сто ’Ветар 15‘ турбина — то је мања турбина од 15 киловата, при чему свака ’Ветар 15‘ ветротурбина има два генератора. Требало би да се поквари сваки од тих 200 генератора да би уређај престао потпуно да ради“, објашњава он.
Иноватори из Ниша имају идеју да упосле домаћу индустрију, људе у Србији, да се у производњи користе домаће сировине.
„Практично бисмо покренули нову грану индустрије у Србији, која је извозно оријентисана, што је врло битно. Тренутно приликом изградње ветропаркова мање од 10 одсто инвестиција остаје у Србији, а у нашем случају би преко 90 одсто остало у Србији, као и профит компаније“, наглашава Предраг.
За изградњу пројекта, тј. фабрике за основну производњу капацитета 150 мегавата инсталисане снаге, потребно је уложити око 4–4,5 милиона евра, што на први поглед делује као огроман износ. Ненад каже да је та цифра економски оправдана и да би добит за државу била вишеструка.
„Уколико бисмо поставили капацитет од минимум 150 мегавата запослили бисмо непосредно 6.000 радника и то на период од 10 година. Тај период би се користио за производњу ветротурбина ’ветар‘, индустријског ветростуба, пратећих производа, одржавање и конструкцију путева, инфраструктуре и на крају подизање капацитета. То би био велики посао зато што би посредно преко других компанија запошљавали негде око 20.000 људи“, процењује Ненад и додаје да постоји могућност да се упосле наши рудни капацитети литијума, где би са партнерима могли да покрену производњу литијумских батерија.
Предраг је уверен да би њихова технологија коришћења ветра и сунца као извора енергије омогућила Србији енергетску независност.
„Распоредили бисмо по Србији хиљаде направа и не бисмо морали да увозимо струју или да се ослањамо на туђу добру вољу у смислу протока гаса, већ бисмо били потпуно енергетски независни и извозили бисмо струју. Тај начин имплементације је разуђен и никад више нам се не би десила ситуација да нам буду онеспособљени енергетски капацитети као у време бомбардовања“, каже Предраг.
Корист од решења која нуде Пауновићи имала би и домаћинства у Србији, јер би код индустријске производње, уместо садашњих 60 евра по мегават-часу, цена била 30-40 евра.
„Када би нека породица купила хибрид ’Ветросан‘, не само што би плаћала јефтиније, него би после одређеног броја година, кад би отплатили инвестицију, струја била бесплатна или би могли да је продају. Ветротурбине или ’Ветросан‘ могу да се поставе на пољопривредним добрима за пумпе за наводњавање и оне не би ометале пољопривреду и сточарство, као што тренутно ометају стандардни ветрогенератори или панели“, тврди Ненад.
Класичне ветротурбине на посредан начин угрожавају здравље човека, директно су штетне по птице, слепе мишеве и други живи свет у нашој околини, а о томе ретко ко говори. Тако у Шпанији ротори ветротурбина годишње убију 60.000 птица. Наши гости су пројектовали ветротурбине које не угрожавају животну средину, птице и сове и не производе штетне вибрације.
„То је важно зато што птице и слепи мишеви једу инсекте који су штеточине. Пољопривредници користе више инсектицида који су канцерогени да би их побили и путем ланца исхране долазе до нас и угрожавају наше здравље. Ту су проблеми вибрација, визуелни проблеми, проблеми са звуком, проблеми бацања леда зими. Те турбине су неефикасне. Када не дува ветар, пошто су лопатице ротора изузетно велике и тешке, користе енергију са мреже да би се лагано окретале и како не би дошло до искривљења саме осовине ротора и тако троше струју“, каже наш гост Ненад.
Како би своју визију конкретно реализовали, нуде држави јавно-приватно партнерство и не траже никакве стимулације. Ненад каже да држава не мора чак ни да им дâ новац.
„Нека направе фабрику и купе машине. Власништво би било подељено и кренула би производња, да запослимо људе, да створимо нов производ. Ми нудимо производ који не би био у рангу са светским производима. Био би најбољи на свету“, уверен је он.
Јако им је битно да технологија коју су патентирали остане у Србији и због тога су одбили понуду америчке војске да им презентују своју технологију до краја.
„У Даласу, на форуму ’Најбоље светске технологије‘ иза којег је стајала америчка војска, нудили су нам да останемо. Представљали смо технологију за коришћење океанских струја. То је било после бомбардовања и из родољубивих разлога смо одбили и вратили смо се у Србију“, објашњава Предраг.
