На питање одакле сав тај новац који „вози“ ову веома сложену спортску манифестацију, одговор је једноставан: Међународни олимпијски комитет је, у данашње време — а око тога се не слажу само економисти већ и познаваоци спорта из целог света — најсавршенија „машина за прављење пара“ на планети.
А шта та машина уопште ради? Па, тренутно нам продаје своје име и своје симболе — чувене „олимпијске кругове“ — за огроман, огроман новац. И то је све. Притом, да цела ствар буде још луђа, све се то дешава пред очима целокупне светске јавности, која не сања да је њена „романтична визија“ Олимпијаде, „олимпијског духа“ и свега што прати тзв. олимпијски спорт заснована на потпуно погрешним претпоставкама.
Народно веровање 1:
МОК је највише налик Уједињеним нацијама. Организација постоји и функционише захваљујући чланарини, односно чињеници да трошкове покривају земље-чланице, учеснице летњих и зимских олимписких игара, односно њихови национални олимпијски комитети.
Истина:
МОК је, у суштини, приватна невладина организација са седиштем у Швајцарској. Ево шта „каже“ о себи самом: „…За МОК, као организацију која се у својој основи у потпуности финансира из приватних извора, комерцијална партнерства су и даље незамењива. Без њих не би било олимпијских игара, и ниједна организација која чини олимпијски покрет без њих не би могла да функционише…“
Народно веровање 2:
МОК и земља-организатор Олимпијаде међусобно деле трошкове припреме и одржавања Игара.
Истина:
Олимпијске игре су највећа франшиза на планети. Град-кандидат мора да убеди МОК да је већ спреман, или да ће бити спреман — то јест, да ће припремити на време све што МОК сматра да је неопходно, у смислу инфраструктуре, али и других захтева, за несметано одржавање Игара. Наравно, обавезује се и да ће покрити све пратеће трошкове. О томе шта је „неопходно“ одлучује искључиво и једино МОК, а у замену за успешну кандидатуру, град-победник од Комитета добија право да велико спортско такмичење које организује назове „Олимпијске игре“.
Лавовски део трошкова увек покривају организатори — укључујући изградњу спортских дворана, организацију смештаја и транспорта спортиста и спортских званичника, као и њихову исхрану током Игара и много тога другог (МОК задржава дискреционо право да у сваком тренутку прошири листу захтева).
Једини мало већи трошак који МОК преузима на себе јесте организација ТВ преноса свих догађаја током Олимпијских игара за које постоји интересовање.
Народно веровање 3:
Сав профит од организације Игара се, наравно, дели између земље, односно града организатора и МОК-а.
Истина
Једва! МОК задржава право контроле над апсолутно свим аспектима маркетиншких права у вези с Олимпијадом. Зарада од продаје сувенира на лицу места и продаје улазница за догађаје се заиста дели — али је она минимална у поређењу с централним извором директних прихода, а то су малопре поменута маркетиншка права. Од њих „харач“ увек и искључиво „убира“ Међународни олимпијски комитет.
Народно веровање 4:
Главни извори финансирања, из којих се покривају сви текући трошкови су — логично — велике међународне (тзв. транснационалне) корпорације, чије рекламе гледамо све време трајања Игара — њихове билборде, њихове постере у аренама, њихове логотипе на малим екранима, на дресовима спортиста… Зар не?
Истина:
Па… И да и не. Да би уопште стекле право да сарађују с МОК-ом, као и право да истакну заштићени знак те невладине организације — олимпијске кругове — било где на својој територији, земље-чланице морају прво да се учлане у такозвани ТОП програм, односно у Олимпијско партнерство. Тренутно га чини 13 мултинационалних корпорација, од којих већина има седиште у САД. Оне МОК-у „плаћају за кругове“ — у питању су стотине милиона долара годишње које, предвидиво, одлазе искључиво (и директно) у касу Комитета. Земља, односно град-домаћин од тог новца не виде ни један једини цент.
Математика је јасна: позната ТВ корпорација са седиштем у Њујорку платила је МОК-у 4,38 милијарди долара за права на емитовање ТВ садржаја на тржишту САД за четири олимпијаде које се одржавају у периоду између 2014. и 2020. године, укључујући и Пјонгчанг. То је око 1,1 милијарда долара по догађају — у тексту уговора не прави се разлика између зимских и летњих олимпијских игара.
Ако вам се већ врти у глави од горепоменуте цифре — коју су, да поновимо, Американци унапред уплатили на рачун једне невладине организације из Лозане — пазите сад: 2014. године, Ен-Би-Си и МОК су саопштили да су унапред продужили сарадњу до 2032, дакле током наредних шест олимпијада. Цена? Тричавих 7,75 милијарди долара, односно милијарду и триста милиона по догађају.
Како, и да ли Ен-Би-Си уопште успева да поврати ову заиста огромну инвестицију — највећу суму икада плаћену за права на емитовање у историји телевизије — већ је посебна прича, али оно што је јасно јесте да су САД, на овај или онај начин, највећи „акционари“ Олимпијских игара; неко би чак могао да буде довољно дрзак па да каже да имају „контролни пакет“.
Али, ни то није све. Након што се „уморио“ од мукотрпног преговарања о ТВ правима за емитовање преноса са европским медијским кућама, МОК је одлучио да ТВ права за читаву Европу прода — у једном пакету.
Европски медији су покушали, нажалост без успеха, да задовоље финансијске апетите Комитета, па је на крају „европски пакет“ откупила једна — опет! — америчка компанија, „Дискавери комјуникејшонс“.
Наравно, МОК овог пута није прошао баш тако добро као с Ен-Би-Сијем, али бројке ни у ком случају нису мале: позната међународна корпорација из савезне државе Мериленд платила је 1,3 милијарде долара за преносе четири олимпијаде које се одржавају између 2018. и 2024. године, што му дође око 1,6 милијарди по догађају, илити 40 милиона долара по дану емитовања.
Све у свему, оквирни пресек прихода „НВО МОК“ изгледа овако:
- 73 одсто — ТВ права
- 18 одсто — Програм Олимпијско партнерство (ТОП) — маркетиншка права
- 5 одсто — други приходи
- 4 одсто — друга права
Укупан приход МОК-а од текућих Игара у Пјонгчангу могао би да буде око две милијарде долара (конзервативна процена). Срећом, на питање да ли руководство те организације новац може просто да стави у оближњу швајцарску банку, одговор је негативан — већина средстава се наводно улаже у стратешку помоћ развоју спорта у сиромашнијим земљама, као и у спортске манифестације које више коштају него што зарађују — као што је, рецимо, Универзијада.
Међутим, у јавно доступним документима МОК-а „скромно“ се наводи да организација задржава „нешто мање од 10 одсто“ укупних прихода, како би могла да настави да функционише. Мерено било којом математичком методом, у питању је енормно велика сума.
Резултат је јасан — МОК, „капа“ тзв. „Међународног олимпијског покрета“, све више почиње да личи на корпорацију, у којој „кључни инвеститори“ — Американци — захтевају много већу послушност „менаџмента“. Јер, у супротном….
