Иако је од распада заједничке државе прошло 27 година, Србија досад није решила проблем граница ни са једним суседом. Исти проблем имају Словенија, Хрватска, Босна и Црна Гора.
Договор о разграничењу Србије и Хрватске, о 145 спорних километара дуж Дунава, није постигнут, иако две земље о томе разговарају још од 2002. године. Став Србије је да граница треба да иде средином Дунава, док се Хрватска залаже за одређивање границе по катастарском принципу, јер је, тврде, река променила ток. Примењивањем таквог модела, делови општина Апатин, Сомбор и Бачка Паланка припали би Хрватској.
Граница Србије и Босне и Херцеговине је утврђена на око 95 одсто дужине, али су спорни делови код ХЕ „Зворник“ и „Бајина Башта“ на Дрини и део границе код села Штрпци у општини Рудо, где железничка пруга Београд—Бар у делу од 12 километара пролази кроз територију БиХ.
Професор међународног права Тибор Варади сматра да је важно истаћи да се спорови у свим случајевима на простору бивше заједничке државе не воде око крупних или драматично важних територија, и да би та чињеница требало да буде пресудна у коначном исцртавању граница после распада СФРЈ.
„Мислим да су то заправо решиви спорови. Идеално би било ако би се решили договором, а овај састанак вероватно тежи ка томе. Друга опција била би арбитража. Питање је да ли се може наћи неко решење о ком ће моћи да се комуницира, да могу да га прихвати као компромис са једне и са друге стране, а сама територија која је спорна заиста није од судбоносног значаја ни за Србију, ни за Босну, ни за Хрватску“, каже Варади.
Дакле, питање граница је пре свега политичко, па је неважно да ли се ради о спорној територији од неколико стотина или од неколико хиљада хектара за коју свака од држава тврди да јој припадају.
Иако се чинило да је најбољи излаз арбитража, у случају Пиранског залива, овај модел решавања проблема између Хрватске и Словеније направио је још већи, политички, пат позиција суседа је учвршћена, а граница још није.
С обзиром на актуелне покушаје нормализације односа са Хрватском, Тибора Варадија питали смо да ли то значи да постоји могућност да Србија пре реши проблем границе на Дунаву, него на Дрини.
„За одговор на то питање вам не треба стручњак, него пророк. То је јако тешко рећи, али спорови су заиста можда више симболични, него стварни. Постоје, наравно и нека питања где је заправо сасвим свеједно где ће се граница повући, то нису заиста крупна, велика питања, али спорови, када је реч о границама, увек имају и симболичну вредност“, објашњава саговорник Спутњика.
Током овонедељне посете Београду, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер поручио је да Европска унија не може да прихвати у своје чланство земље које нису међусобно решиле територијалне спорове.
„Не можемо да увозимо билатералне спорове. Важно је да ти спорови буду решени пре уласка у ЕУ јер желимо да земљама Балкана пружимо стабилност, а не да увеземо нестабилност“, нагласио је Јункер.
Да на путу ка заједници европских народа не сме бити неразрешених граница истакао је и председавајући Председништва БиХ Драган Човић, најављујући новинарима скори сусрет челних људи Србије, Хрватске и БиХ, па се могао стећи утисак да су комшије натеране да седну за преговарачки сто. Тибор Варади сматра да поруке из ЕУ јесу важне, али да у решавању питања граница не морају да буду и пресудне.
„Мислим да је то подстицај да се проблеми реше. Порука Европске уније је било и биће. Треба рећи да те поруке нису увек сасвим доследне, али без обзира на то, мислим да је у искреном интересу и Србије и Хрватске и БиХ да се ова питања реше, јер би се побољшала клима у овом делу Европе“, закључује Варади у разговору за Спутњик.
