Немачки документарни филм „Хитлеров Холивуд“ у режији Рудигера Зухсланда премијерно је приказан у оквиру програма „Границе“ 46. Феста. По професији новинар и филмски критичар, по образовању филозоф и историчар, аутор овог занимљивог документарца померио је границе у схватању пропаганде, феномена који је одавно постао неизоставни део наше свакодневице.
Зухсландов документарац бави се Хитлеровом Немачком у периоду од 1933. до 1945. године, кроз визуру седме уметности. У периоду од непуних десет година немачка филмска индустрија, вођена чврстом нацистичком руком, произвела је више од хиљаду филмова, од којих је тек неколицина нудила отворену и недвосмислену пропаганду.
Колико је филм моћно средство за усађивање одређених стереотипа у колективну свест? Нацистички министар пропаганде Јозеф Гебелс је, свакако, био свестан снаге овог оружја, у времену када слика није имала ни приближно значајну улогу као данас. Удица на коју су се непогрешиво пецале масе били су филмови чији је примарни циљ био да забаве и разоноде гледаоце, а да им тек успут усаде понеку предрасуду у складу с државном идеологијом. То је био рецепт по којем је снимљена већина филмова у немачкој „фабрици снова“, а многи од њих су истинска ремек-дела седме уметности.
„Када говоримо о савременој филмској индустрији, Хитлер и нацисти су једна од омиљених филмских тема, посебно у Холивуду, јер представљају универзалну метафору за моћ и за зло. У том смислу, Холивуд не снима о њима само историјске спектакле, него их користи и у другим жанровима, међу којима је и научна фантастика. Холивуд, притом, користи иконографију коју су осмислили сами нацисти, тако да можемо да кажемо да су у том визуелном смислу они добили рат — рат на филму“, каже наш саговорник.
Због чега је тема којом се бави Ваш филм важна за данашњег гледаоца?
— Пропаганда је тема нашег времена. Ми поново живимо у време пропаганде. Можда је она одувек присутна, али је извесно да смо данас више него икад свесни да је пропаганда свуда око нас, да је елемент наше свакодневице. Притом, појам пропаганда користимо пре свега да бисмо оптужили своје непријатеље. На Западу стално говоримо о Путиновој пропаганди, или о Асаду, Ирану, Ким Џонг Уну, али ако ближе погледамо Доналда Трампа, зар се он не бави пропагандом? Зар није на одређени начин и Обама, ког је Запад волео, био добар пропагандиста? Пропаганда је, заправо, техника, и она може да се користи и у позитивне сврхе. Ипак, мислим да је, уопштено гледано, пропаганда веома лоша ствар која се користи у нашем свакодневном животу. Морамо је анализирати, морамо је бити свесни. Надам се да мој филм на одређени начин подстиче то освешћивање. То је један од разлога због којих је, рекао бих, мој филм важан за данашњег гледаоца.
Колика је и каква улога филма у креирању те колективне свести, јавног мњења, у укорењивању одређених предрасуда, ставова о важним друштвеним питањима?
— Ми живимо у визуелној ери и филм је веома важан. Ја причам причу о пропаганди, али то је прича о филму. Надам се да из мог филма можемо да научимо неке механизме на основу којих ради данашња кинематографија и да научимо како да гледамо филм. На пример, то што ја радим с нацистичком или вајмарском кинематографијом, ви или ја можемо да радимо с филмом нашег времена. Можемо да се запитамо — ако филм носи неке скривене поруке, зашто има тако много дистопија у савременом филму, зашто је тако много суперхероја, зашто је смех истакнут на одређени начин, зашто сваки љубавни филм има срећан крај, зашто људи који имају новац мрзе уметнички филм? Можда зато што нам аутори попут Годара саопштавају одређене истине које богати људи не желе да чују.
У нацистичкој филмској индустрији као главни негативци приказивани су пре свега Јевреји. Који су то стереотипи које препознајете у савременој филмској индустрији?
— Антисемитски клише и даље постоји, он континуирано траје од нацистичког времена до данас. Ту је и стереотипно виђење муслимана, које је врло слично антисемитском стереотипу. Јевреји су у нацистичким филмовима били приказивани као типични модерни људи. Данас, рецимо, постоје антимодернистички стереотипи који су, уопштено гледано, били прилично изражени и у нацистичким филмовима. Ако мало пажљивије погледамо, видимо да је у савременим мејнстрим филмовима, немачким, америчким, град увек приказан као стециште греха, беде и сиромаштва, док је живот на селу идеализован, позитиван. Знамо да то није истина. Породица је у тим мејнстрим филмовима увек приказана као нешто идеално. Жене и мушкарци имају одређене улоге, мајке и очеви су идеализовани, инсистира се на идеалу среће. Знамо да је у стварном животу све много компликованије, али волимо те идеалне представе да гледамо у биоскопу. Веома је важно и како се приказују жене. Оне су у нацистичким филмовима, рецимо, имале веома традиционалну улогу — биле су савршене, одане жене моћних и успешних мушкараца, подржавале су своје мужеве, одгајале много деце. Ако су приказиване као независне жене које раде, можда су биле поносне, али нису биле срећне. То традиционално гледање током рата се променило, јер су жене почеле да раде у фабрикама наоружања док су мушкарци ратовали, па су се на филму појавиле жене које живе саме, које немају породицу, а неке од њих су чак имале и секс изван брака. Оне можда нису биле часне према нацистичким погледима на свет, али је нацизам допуштао такве приказе, јер су они одражавали нову свакодневицу. Нацистички живот и режим су имали мноштво недоследности, апсурда, нису били лако разумљиви. Нацисти су били веома модерни, у одређеним стварима, и истовремено веома конзервативни, традиционални.
Да ли су сви ти људи који су радили у немачкој филмској индустрији били свесни да су једна велика, моћна армија у служби нацизма? Шта је с њима било после рата?
— Наравно да су били свесни. Манипулација и идеологија су биле очигледне, сви су знали да се баве пропагандом. Последице су биле различите. Неки од тих људи су својевољно радили у служби нацистичке идеологије, док су неки покушавали да се ослободе тога. То је све доста зависило и од тога колико је неко храбар, односно кукавица. Кукавице углавном нису добро прошле. Ипак, у моралном и политичком смислу, сви ти људи су били контаминирани. Након рата, као и у свим другим земљама, неки од њих су били једноставно заборављени, неки су успели да побегну. То је прилично неправедно, јер су неки веома зли људи након рата наставили лепо да живе, а неки који нису починили велике злочине, били су кажњени прилично сурово. Поједини филмски ствараоци нацистичке Немачке постали су после рата веома популарни филмски редитељи, врло утицајне особе на телевизији… Поједини аутори о којима говорим у филму изградили су велике каријере, као, рецимо, Хелмут Којтнер или Фриц Ланг, који је, према мом мишљењу, најважнији немачки редитељ 20. века. Глумцима је било много теже него редитељима, јер су њихова лица била позната. Многи од њих су покушавали да докажу да су невини, али је свима било јасно да су били свесни у чему учествују. И ту су судбине биле различите, опет је све зависило од тога како се ко снашао после рата.
