Шемјакин, који је у Србији био чест и радо виђен гост, посебно се специјализовао за историју Србије и Балкана новог века, као и за руско-српске везе и односе. Изучавао је историју Првог светског рата, а од почетка двехиљадитих година активно проучавао модернизационе процесе у балканским земљама и био шеф пројекта „Човек на Балкану у процесу модернизације“, у оквиру којег је до 2011. године изашло шест тематских зборника.
Упознала сам га 2004. у просторијама Института, а први утисак је био не само да без акцента говори српски, што је за Русе реткост, него да и историју Србије држи у малом прсту. Доста се бавио историјом добровољачког покрета у Српско-турском рату 1876. као и Николом Пашићем, по чему га препознају и српски читаоци, будући да су му преведене на српски књиге „Идеологија Николе Пашића“, „Митрополит Михајло и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884–1888)“, као и „Смрт грофа Вронског“.
Шемјакин је био доктор историјских наука, а родио се 1. маја 1960. у Тули. Историјски факултет МГУ завршио је 1986, а 1990. одбранио је магистарски рад „Формирање Радикалне партије у Србији 1881/1883. године“. Тема докторске дисертације коју је одбранио 1998. у Институту за словенске студије била је „Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891)“.
