Фебруарска револуција била је прва од две револуције која је погодила Русију 1917. године. У периоду између 8. и 12. марта 1917. године (по новом календару), догодио се преврат у којем је после хиљаду година постојања пала руска монархија, а династија Романов, после три века на руском трону, пала са власти.
За разлику од Октобарске револуције, о којој је написано на хиљаде томова, Фебруарска револуција није била предмет великог интересовања историчара. Једино дело о том догађају дуго година била је грандиозна студија Александра Солжењицина „Март седамнаесте“, а у Србији тај период проучава историчар Сава Живанов.
Историчар Андреј Шемјакин за Фебруарску револуцију каже да је била кључан моменат од којег је у руској историји све кренуло низбрдо. Шемјакин је познат српској публици по монографијама о идеологији Николе Пашића и биографији Николаја Рајевског, према коме је Лав Толстој изградио лик грофа Вронског у „Ани Карењиној“. Ових дана, Шемјакин је у Београду и Новом Саду одржао низ предавања на тему Фебруарске револуције.
„Фебруарска револуција демонтирала је царизам. Царизам, који је у Русији трајао хиљаду година, срушио се као кула од карата. Наш цар, Николај II, који је био одличан муж и нежан отац, био је врло слаб владар. Породично осећање победило је у њему осећање владара. Зато се врло лако, рекао бих чак равнодушно, одрекао престола и хиљадугодишња руска монархија се срушила“, почиње разговор Шемјакин.
Са једне стране, 1917. година била је велика трагедија за Русију, са друге стране, она је била последица великих контраста у руском друштву.
„Николајев отац, цар Александар III био је харизматичан цар, који је, нажалост, имао свега 49 година када је умро. За време његове владе Русија је била поштована европска држава која није водила ниједан рат. И зато су га звали Миротворац. Нажалост, његов син је био сасвим друга личност. Сматрам да сноси велики део одговорности за то што је збачен“, каже Шемјакин.
Поменули сте трагедију у Фебруарској револуцији. Сада сте говорили о трагедији цара Николаја, али чини се да се трагедија проширила и на целу државу.
— Где је највећа трагедија? Све су се те револуције десиле током рата. То је страшно. Кога ту није било!? И енглеска амбасада, и амерички милијардери, и немачка обавештајна служба, то се сада зна, сви су допринели да се цар збаци. Нажалост, тада је Русија почела да иде низбрдо. И још трагичније, све економске тешкоће због рата, Русија је пребродила већ 1916. године. Међутим, јаз између виших и нижих класа је био дубок, а понашање Николаја, царице, Распућина… Николај је сматрао да је самодржац, мада су све фракције у Думи тражиле да дâ власт одговорној влади. Да је на време Николај пристао на то, мислим да је могло је да се изманеврише и да не дође до крвавог краја. Фебруар је био прва епизода, а октобар је био последица, дете Фебруарске револуције. Он је био први корак трагедије.
Поменули сте Распућина. Каква је била његова улога у тим догађајима?
— Знате, не волим сензације. Као историчар могу да кажем само једну ствар. То је опет једна трагедија која је задесила Русију. Руски царски брачни пар патио је јер је њихов јединац Алексеј боловао од хемофилије. Распућин је био човек који је имао јаку хипнотичку вољу и могао је, то је сигурно, да заустави крварење. Зато је Распућин постао бог и батина у царској породици. За царицу Александру постао је свети човек. О свему осталом не размишљам. Има много прича, долази се чак до неких љубавних веза.
Али каква је била његова политичка улога? Да ли је Распућин заиста толико утицао на политику Русије како се говори?
— Знате како, како се говори, увек се претерује. Али да је утицао, то је тачно. И, нажалост, његов случај користиле су не баш здраве снаге у Русији. Цар је био јако мекан, слаб. Чини ми се да је царева највећа грешка била што је у октобру 1915. године узео на себе улогу главнокомандујућег.
Томе су се противили и његови рођаци на породичном савету.
— Тачно. Крајем 1916. године цар се суочио са породичним ултиматумом. Али он их није послушао, све их је растерао. Тај тип његовог понашања толико није одговарао ситуацији, да су људи чекали, данима, недељама да се нешто деси. То је био потпуни крах, потпуна агонија. Могу да прочитам шта је написао Василиј Штрадман, чувени руски дипломата који је наследио Николаја Хартвига на месту посланика у Србији. Он констатује „презасићеност атмосфере вишег престоничког друштва само личним интересима и интригама, док су се на фронту водиле очајничке крваве борбе“. Дакле, такав је разлаз био, такав се јаз створио, ситуација је била неодржива. То је искористио Лењин, он је био тактички геније, јер, како се касније видело, његова стратегија је ипак пала у воду. Када је власт била под ногама, он је био први који ју је зграбио. Он је био геније, али за мене зли геније.
Италијански писац Курцио Малапарте у својој „Техници држаног удара“ из 1931. године управо описује начин на који су бољшевици освојили власт.
— После Лењина то је постала класика сваког државног удара. То је постао успешни преседан. Нико се није надао да ће се бољшевици одржати. Али одржали су се. Добро, за то има пуно разлога. Али фебруар је био одлучујући корак. После тога ствари су се одвијале према некој логици и то према логици рата. Рат је за Лењина учинио све. То је подлога његове победе, али као историчар морам да кажем да је читава Руска револуција припремљена историјом Русије у XIX веку. Није се догодила случајно. Лењин се не би одржао на власти да политика руских власти у XIX веку није била таква каква је била.
