Ова су упозорења уследила након што је амерички председник почео да испуњава своју најаву обрачуна с огромним америчким спољнотрговинским дефицитом, и, у четвртак у 15.30 по вашингтонском времену у директном ТВ преносу, потписао одлуку о увођењу царина на увоз челика и алуминијума у САД од 25, односно 10 одсто. Ове мере почеће да се примењују кроз две недеље.
Да ли нас управо толико дели од избијања светског трговинског рата, будући да су и Европска унија и Кина најавиле да ће узвратити ударац? Какве ће бити економске, али и политичке последице овог сукоба? Може ли економски протекционизам да стане на пут немилосрдној неолибералној глобализацији? Или ће се пак Трампова одлука показати као мртворођенче, због отпора естаблишмента у самој Америци?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар из Лондона Синиша Љепојевић, адвокат и некадашњи директор Агенције за приватизацију Бранко Павловић и аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић.
Трампова одлука о увођењу царина на челик и алуминијум, а најавио је да ће уследити још сличних мера, изазвала је ерупцију незадовољства и забринутости у самом Вашингтону. Оставку је поднео Гери Кон, Трампов главни економски саветник и неформални предводник „глобалистичког“ дела председничке администрације, у тексту у „Вашингтон посту“ Трампа критикује републикански мегадонатор Чарлс Кох, републикански сенатор Џеф Флејк најављује закон којим ће председникова одлука бити анулирана…
Трамп је, у суштини, антиглобалиста, и ово је „наставак сукоба с политичким естаблишментом, укључујући и републикански, који траје од почетка његовог мандата“, објашњава Обрад Кесић, указујући да је Трамп сад напокон покренуо оно што је и обећавао у кампањи: „Политички естаблишмент, поготово у државној администрацији, доста је слабији него што је био када је Трамп дошао на место председника, чиме је ослабљен и отпор самих државних институција у односу на Трампову политику, што њему даје много већу слободу за деловање“.
„Постоји сагласност да Америка овако више не може, у економском смислу“, образлаже Синиша Љепојевић Трампову мотивацију. „Трамп је обећао да ће оживети америчку индустрију, уместо да Америка живи од туђег новца и да своје тржиште снабдева туђим производима као у последњим деценијама. Један од начина, како су проценили, да натерају америчке компаније да своју производњу врате у Америку, јесте и увођење царина и других тарифа које подижу цену производа, па је исплативије да се они праве у Америци“.
Гневна реакција америчког естаблишмента за Бранка Павловића је очекивана: „То су тешко идеологизовани људи, који реагују на све што угрожава њихову идеологију која јесте заокружена целина, и ако се не примењује у целости, онда читав систем пуца. Тако да је њихова реакција заправо сасвим разумљива, тим пре што Трампова одлука о царинама на челик и алуминијум угрожава односе са савезницима. Директно погађа Европску унију, Египат, Малезију, Јужну Кореју… Што са собом повлачи и геополитичке последице“.
То потврђују и реакције из ЕУ, која најављује оштар одговор. Жан Ив ле Дријан, француски шеф дипломатије, примера ради, каже да „Европа мора да покаже своју снагу, мора да узврати снажно“. С друге стране, међутим, „Ханделсблат“, водећи немачки пословни лист, указује на несугласице између Брисела и Берлина, наводећи да се Брисел залаже за реципрочне мере, а Немачка за деескалацију уместо сукобљавања.
„То је можда и један од циљева, да се дестабилизује Европска унија као блок, премда је она већ дестабилизована и потпуно маргинализована на међународној политичкој и економској сцени“, коментарише Синиша Љепојевић.
Последице по трансатлантско савезништво САД и ЕУ очекује и Бранко Павловић: „Стратешки је контрадикторно водити политику национално оријентисане економије, и интервенционистичке, глобалистичке, неолибералне политике на спољном плану. Једно поткопава друго. Како год да кажњаваш савезнике, код њих рађаш потребу да се, оправдавајући се сопственим бирачима, покажу као одлучни и чврсти, и зато мора да дође до заоштравања односа. Тако да ће овај пут којим је Трамп кренуо неминовно довести до врло великих торзија у глобалној политици на коју смо навикли од краја осамдесетих година. Процес разградње тог поретка, који траје већ годинама, сада значајно добија на убрзању“.
Овај процес, сагласан је и Синиша Љепојевић, „довешће до прекомпоновања западног савезништва, ако га уопште и буде“.
А како ће изгледати одговор Кине на америчке трговинске мере? Не откривајући детаље, Ванг Ји, кинески шеф дипломатије, каже да ће „Кина сигурно одговорити на адекватан и неопходан начин“.
„За разлику од ЕУ која, ако своје производе не прода Америци — нема коме да их прода, Кина има много других могућности, почев од потенцијала унутрашње тражње која тек треба да се задовољи. Ако против некога није могуће водити трговински рат, то је Кина“, оцењује Павловић. „Истовремено, она ће се показати као једина кредибилна — ако одлучи да одговори, она ће ту своју одлуку и спровести, за разлику од ЕУ која је и објективно рањива и има иза себе историјат празних претњи“.
Враћа ли се економски протекционизам на велика врата, или су пак процеси неолибералне глобализације отишли предалеко да би били преокренути?
Синиша Љепојевић: „Глобализација се показала као велика превара… Протекционизам има смисла зато што ће натерати националне владе да почну да размишљају о развоју сопствених земаља и грађана уместо међународних корпорација које, на основу глобалистичких решења, практично пљачкају те државе јер нигде не плаћају порез, због чега су државе и осиромашене па су принуђене да од истих тих корпорација узимају кредите… То је један круг који мора да се прекине ако може, а ако не, доћи ће до велике катаклизме“.
Указујући на незадрживи успон Кине и Русије, а на њих „у међународним односима треба гледати као на јединствен блок“, Бранко Павловић закључује: „Време Америке и њених сателита је прошло, а диктату досадашњег система супротстављају се сад и нарастајуће снаге у самом западном свету, што је донедавно било незамисливо. Односи у свету мењају се огромном брзином. Можда не можемо да предвидимо шта ће бити, али да неће бити као што је било у протеклих 25 година, и у економском и у геополитичком смислу, то је извесно“.
