Листа око Српске напредне странке убедљиви је победник избора у Београду. За професора др Милана Јовановића са Политичких наука то није било изненађење.
„СНС ће имати апсолутну власт у Београду, а постојала је представа да напредњаци немају подршку у београдском бирачком телу и да ће то бити почетак краја њихове власти. Београд је симбол у страначкој политици — ко изгуби изборе у престоници, изгубиће и републичку власт и опозиција је све улагала у то. У парламент је ушао Драган Ђилас кога су подржале две странке, што је необична политичка комбинација, јер je очигледно да Јеремић и Јанковић нису имали адекватног кандидата. Њима се није придружила Демократска странка, која је прошла неславно и којој се сада предвиђа крај. Ускоро ћемо славити три деценије избора и заборављамо једну чињеницу — ДС је веома ретко сама наступала на свим изборима, увек је тражила коалицију.
Иницијатива „Не давимо Београд“ и „Љубиша Прелетачевић — Бели“ имали су бољи изборни резултат од ДС-а, ДСС-а, СРС-а. Шта то говори о нашем бирачком телу?
— То јесте порука. Резултати ће преокренути низ процеса у политичком пољу. Опомена је била на претходним изборима, када је Прелетачевић добио велики број гласова. То је био сигнал да је део гласача дебело разочаран у политичке странке. Нису странке на доброј цени ни у свету и Европи, али код нас ово траје три деценије и грађани желе нова лица и промене. Организација политичких странака и нових група остављају могућност да ове групације настављају да расту и већ на новим изборима можемо да имамо озбиљна изненађења.
За сада се не прича о ванредним парламентарним изборима, али се говори о реконструкцији Владе. Је ли то за Вас очекивано?
— У стабилним демократијама то би било заиста ненормално. Зашто би, ако имамо стабилну власт и стабилну Владу, причали о реконструкцији Владе пар месеци пошто је она је направљена. Кад је формирана Влада, новинари су већ спекулисали кад ће бити прва реконструкција.
Да ли неко од садашњих министара заслужује да буде смењен?
— Нисам приметио да неко није радио тај посао у складу са тимским и да се посебно издваја. Имамо реконструкције владе или изборе на сваке две године, они су добар тест, али више избора не значи више демократије. Нису безвезе одређени изборни циклуси од четири године, јер је то период када може да се реализује пројекат за који је добијен мандат. Овако је питање да ли грађани могу да се сете шта су политичари обећали. Улазимо у једну врсту политичког маркетинга који се назива „Шехерезада“ — стално имамо нову причу која преклапа већ постојећу. Уместо да причамо о резултатима избора и градоначелнику, ми почињемо да причамо реконструкцији. Можда ће се вратити тема Косова, промена Устава, сарадња у региону, доћи ће неко ново поглавље, итд. Мислим да се грађани тешко сналазе у тој шуми вести које се пласирају и никада не отпрате до краја шта је ту завршено, а шта није.
Кога очекујете на функцији градоначелника?
— Мислим да ће нас Александар Вучић изненадити. Очекујем да неће мењати екипу и да су сва ова имена која се помињу „зечеви“ који само треба да повуку трку, а да ће градоначелник бити страначка личност.
Ове изборе је обележила вест да је амерички амбасадор обишао бирачка места…
— То је потпуно ненормално. У Србији постоји право да се региструју посматрачи за разлику од неких система у којима је то незамисливо. Постоје читаве организације које путују као циркус по свету и прате изборе, а онда се то претворило у специфичан облик притиска на владе и на учеснике у изборној кампањи. Избори ће бити демократски уколико „међународна заједница“, ма шта то значило, или нека организација то тако наведе, иако, рецимо нису. То да ћемо ми тражити од Америке и да ће она дозволити да посматрамо неке изборе, то је у домену научне фантастике.
Да ли је Скотов потез у неком смислу био и нека врста притиска на Србију?
— То није акт који је позитиван. Само интересовање Амбасаде САД јесте стављало неку сенку на демократичност услова изборне утакмице. Знају се слабости нашег изборног система, али то није таквог ранга да угрожава демократичност изборног процеса, нити онога што се догађа у другим државама да би амерички амбасадор морао лично да се увери у ту демократичност и да извуче оцену тако што ће посетити бирачко место. Међутим, потпуно разумем акт власти. Да су му забранили, избори би аутоматски били под знаком питања.
Нова иницијатива у СПЦ јесте да се нашем садашњем постојећем имену дода и име Пећка патријаршија. Колико је то значајно?
— Веома је значајно. Црква жели да нагласи да се неће померати са КиМ, без обзира на актуелне политичке приче о обавезујућем споразуму или како тумачи албанска страна — признању. Црква је нераздвојно повезана са Косовом, не само са становишта идентитета. Косово је сачувано у српској традицији и државности захваљујући СПЦ, јер када није било државе деценијама на Косову у 19. и делом 20. веку, Црква је остајала доле и народ се везивао за црквене институције. Кад се погледају уметничке и верске вредности и творевине које представљају симболе наше државности, сасвим је разумљиво да Црква, која би требало да буде одвојена од актуелне политике, има намеру да остане доле и ја тај гест поздрављам. То не би требало никоме не смета, јер је патријарх српски одувек носио титулу владике пећког.
Привремене институције у Приштини одбациле су договор о почетку рада на изради статута у формирању ЗСО. Да ли је то дефинитивно одустајање Приштине од дијалога са Београдом?
— То је тешко рећи. Они не смеју да кажу да одустају, с обзиром да су притисци њихових ментора снажни да морају да разговарају, јер Србија одувек жели да разговара са албанском страном на КиМ, па и са Албанијом. Албанци не желе разговор, већ потпис признања. Не постоје утврђени принципи како настају државе и како се признају у свету, али међународни стандарди и међународно право подразумевају да када добијете столицу у УН и када будете признати у међународним организацијама, онда имате међународно-правни субјективитет. Косово то нема. Да је заиста самостална и призната држава, они уопште не би разговарали са Србијом.
Ко им то дозвољава?
— Косово може тако да се понаша само захваљујући подршци САД, јер је ЕУ неспособна да реши било који међународни проблем на својој територији. Наши захтеви би требало да буду упућени њиховим менторима: „Реците им да морају да разговарају, јер сте њихови савезници, а ми имамо изглађене односе с вама. Друго, ви сте војно присутни на тој територији. Треће, они зависе у сваком погледу од вас“. Када Србија не би хтела да разговара, ниједан њен политичар не би више био позван у Брисел, да не говорим о другим економским и политичким санкцијама које би биле уведене. Албанцима је то дозвољено и то се види. Клима у свету се променила и чини њихову позицију неодрживом. Уколико падне договор о ЗСО, онда ће пасти цео сет договора.
Чему можемо да се надамо у наставку тог процеса?
— Косовска страна мора да види шта ће изгубити, јер је сет бриселских договора направио низ помака у свакодневним животима људи на КиМ. Морали би да воде рачуна да то не изгубе, јер то би значило враћање назад и постављање сасвим другачије позиције у преговорима. Ти који преговарају можда неће бити преговарачи, већ ће бити у судници где им је место. Можда ће доћи нови представници елите који ће имати више смисла за реалност и покушати да искористе спремност српске политичке класе за постизање политичког договора који би значио какав-такав компромис.
Одржан је трилатерални састанак у Мостару. Да ли очекујете икакав помак у решавању питања граница?
— Нисам оптимиста, јер је БиХ немогућа и неодржива држава. То је нека врста међународног протектората који не успева да бошњачку страну доведе и приведе рационалном понашању. Ти састанци трилатерале делују ми помало као онај циркус председнички, приликом разбијање Југославије где се стално састају, заклињу да ће причати, да ће променити ствари. Изговарају се флоскуле које треба да еутаназирају бираче на обе стране, а помака нема. Требало би да се одржавају трилатерале само са једним питањем — хоћемо да решимо границу, на пример, код Зворника. Кад то решимо, онда ћемо следећу. Овако то делује као естрадна прича, још једна „Шехерзада“, само регионалног карактера.
Обраћање председника Путина Федералној скупштини и најава новог оружја означили су почетак нове епохе у светској политици. Колико је то у овом тренутку кључно за светску стабилност?
— Нисам стручњак за наоружање, али знам да изједначен баланс снага чува стабилност и мир у свету. Не видим потребу за хистеријом и плашењем света од могућег рата због стављања до знања другој страни да се поседује оружје. ЕУ је забринута због руског оружја, а није било забринута када су САД кршиле уговоре о наоружавању и када је разместила своје оружје по Европи уз саме границе Русије. Када већ имамо принцип да оружје чува равнотежу, однос снага у свету, онда ми се тај говор чини добрим за мир у свету.
