У крају који је кроз историју тешко страдао и у којем су веома свјеже ране и сјећања на злочине из недавних ратова, поновно климање и преиспитивање границе са „Косовом“ чини се да рађа нову узнемиреност и бојазан од пројекта „Велике Албаније“, са којим становници подчакорских села имају подоста искуства.
Планина Чакор, осим што је изузетно богата шумом, ливадама и пашњацима, такође без сумње представља и најважнију стратешку тачку на том дијелу Балкана, чији положај у војном и геостратешком смислу пружа огромну предност и доминантан положај над долином сјеверног Лима и општинама Плав, Рожаје, Андријевица и Беране у Црној Гори, као и општином Пећ на Косову.
Изузетан положај ове планине скупо су кроз историју плаћали мјештани Велике и околних села, који су без премца најбољи свједоци историје тог краја. О томе да практично није било војске која у рату свој положај није утврђивала и на Чакору, за Спутњик потврђује проф. др. Марко Кнежевић, публициста и научни радник из села Новшићи у подножју Чакора, који каже да су „најбољи доказ о стратешкој важности Чакора бетонски ровови које су 1941. изградили италијански фашисти, а које су после наслиједили Њемци“.
Кнежевић нас је сачекао у мјесту Мурино, у близини моста на Лиму, који је нажалост данас најпознатији по једном од најтежих злочина агресије НАТО-a на СР Југославију, када је бомбардовањем тог моста од стране НАТО страдало шест цивила, од којих троје дјеце.
Управо преко тог моста пут наставља ка потчакорским селима Горња Ржаница и Велика и даље ка Чакору…
Богата шумом и плодним земљиштем, лимска долина је некада била препозната и као туристичка дестинација, док је данас већина кућа у околним селима током већег дијела године празна. Ипак, оно што највише брине мјештане јесте да би њихова имања, шуме и катуни на оближњем Чакору након демаркације могла припасти тзв. Косову.
У том смислу др. Кнежевић упозорава да су управо и Италијани на рачун Црне Горе „некада правили ’Велику Албанију‘“, и да се сада, како каже, „поново ради на стварању ’Велике Албаније‘, за шта је опет потребан – Чакор“.
„Тражећи демаркацију граничне линије са Црном Гором на Чакору, албански сепаратисти су у Котловима, на аутомобилском путу Мурина – Чакор – Пећ, који је од 1999. године затворен за саобраћај, бацили граничну таблу и пирамиде, а у скорије вријеме поставили таблу „Косово Република“. Гранична полиција Црне Горе је склонила те лажне симболе, али питање границе Црне Горе међу Албанцима остаје и даље отворено“, каже Кнежевић.
Чије су овце, његова је ливада
Кнежевић напомиње да је постојећа државна граница у мјесту Котлови у подножју Чакора према граници са Косовом „не само административна него и етничка“:
„Она одваја Руговце, односно Албанце, на једној, и Величане – Србе и Црногорце на другој страни. Да би остварили своје претензије на чакорску границу помјерањем етничке границе, Албанци су ради настањивања и коришћења купили и даље купују пашњаке, ливаде и шуме у Бјелухи и са друге стране Чакора. Јер „чије су овце, његова је ливада“, објашњава наш саговорник.
Кнежевић подсјећа да су према евиденцији Управе за имовину у Плаву, Албанци са Косова до сада купили на Чакору (Бјелуха, Шип, Чакорски поток, Јанковића ливаде и др.) имовину у укупној површини од 640 хиљада квадратних метара, и да је та имовина „сада власништво 34 купца са Косова“.
Он такође скреће пажњу и да су чакорске шуме озбиљно угрожене бесправном сјечом од стране Албанаца. „О томе говори податак да су од 1999. године до 2012. године Албанци посјекли на подручју општине Плав око 50.000 кубика бруто запремине четинара, од чега 70 одсто у атару Велике, у вриједности од 560.000 евра“.
Кнежевић нема дилему да је крајњи циљ корекције коју тражи Приштина помјерање границе на Чакор. „Главни циљеви демаркације, односно помјерања границе са Котлова на Чакор, по мени су проширење територије самопрокламоване државе ’Косово‘. Друго, важност стратешког положаја Чакора, и треће огромни ресурси: шуме, пашњаци, ливаде, љековито биље… који се налазе на Чакору. И то су три главна циља која они желе да остваре“, тврди Кнежевић.
Стратешки значај Чакора
Да житељи овог краја имају наглашену свијест о важности стратешког положаја Чакора, потврђује Милош Пауновић, подпредсједник Oдбора за заштиту границе.
Пауновића смо затекли у селу Горња Ржаница, које се налази на пола пута између Мурине и Велике. У разговору за Спутњик он подсјећа да су управо становници Велике у прошлости тешко испаштали због чињенице да живе на раскрсници стратешки важних путева.
„Све окупаторске војске које су пролазиле Балканом ишле су преко Чакора и оставиле ’крвави пир‘ у Великој. У турско вријеме, практично 500 година су турске карауле биле на Чакору, па затим швапске и италијанске – то је најстратешкији положај у Црној Гори“, сматра Пауновић.
Чињеница због које мјештане Велике и околних села подилази језа поводом поновног отварања питања демаркације од стране Владе, своје упориште према казивању Пауновића има и у не тако давној прошлости, када су 28. јула 1944. године Албанци са Космета уз помоћ СС дивизија „принц Еуген“ и „Скендербег“ у том селу за само неколико сати убили 428 жена, стараца и дјеце…
Он такође каже да је код мјештана тог села поводом демаркације изражен осјећај „неизвјесности“ и „забринутости“ јер се све, како каже, „ради мимо знања грађана и Скупштине“.
„Све планине су ненасељене на подручју Берана и Плава, а село Велика је једино које је насељено до границе. И то је оно што иритира Величане. Овдје је нечији утицај (са стране) веома јак да Црногорци попусте. Ко је тај који попушта границу? Границу не дâ нико. Ко може да овласти неког да корекцију границе изврши нека комисија за разграничење кад је граница утврђена већ стотинама година, и сад неко да је мијења метар за метар. Чланом 3 Устава Црне Горе – територија Црне Горе је јединствена и неотуђива, и даље нема мрдања мимо тога“, категоричан је Пауновић.
Због проблема демаркације између Црне Горе и „Косова“ нарочито су забринути у општини Беране, која се великом дужином граничи са општином Пећ, што је недавно потврдио и градоначелник Берана Драгослав Шћекић.
„Неко мора, и то брзо, објаснити народу о чему је ријеч. Ти који су се договарали могу један другоме поклањати своју имовину, о осталоме могу само да сањају“, казао је Шћекић, уз констатацију да и он сам „дијели оправдану забринутост суграђана са подручја Шекулара“, који, како каже, долазе у његову канцеларију да се распитују о чему се ради, јер од бомбардовања СРЈ Шекуларци су, наставља он, дневно „мало-мало“ имали „ватрене окршаје са косметским Албанцима који су им харали шуме, не презајући чак ни од убистава дрвосјеча на територији Црне Горе“.
Предсједник МЗ Велика Маринко Бошковић не крије забринутост због договора владе у Подгорици са Приштином, због којег би граница са тзв. Косовом могла бити помјерена ка Чакору. Провео је овдје читав живот, радећи у општини Плав.
За Спутњик каже да је евидентно да преовладава „нека збуњеност код Величана“. О расположењу овдашњег становништва делом говори и табла на улазу у село на којој је поред назива места Велика неко дописао „Србија“.
Према речима Бошковића, изјаве власти, „о демаркацији „метар за метар“ створиле су такву конфузију да су Величани збуњени“. „То су границе између Србије и Црне Горе. Ако предсједник Владе Марковић каже да је 85 одсто грађана било против признавања Косова, значи — то су границе Србије“, каже Бошковић.
Он додаје да се ради о авнојевским границама које су потврђене у Бечу 2015. године и да Величани остају при томе „да се те границе признају“.
„Дио грађана је збуњен што се нико из Владе није обратио да каже да неће бити помјерања граница које су установљене Бечким споразумом. Такође, Харадинај је добио изборе на рачун границе. Међутим, нас интересује једино то што је Вујановић ’на трку‘ покушао да потпише неки Анекс споразума са Тачијем, о чему јавност није знала о чему се ради“, каже Бошковић.
Бошковић додаје да би било апсолутно непојмљиво да се граница помјери ка Чакору, напомињући да су у селу Бјелуха уз границу налазе имања, пашњаци, куће и гробови Величана, и да су тамо живјели Пауновићи, Стешевићи, Гојковићи… Опраштајући се са Бошковићем, питамо се хоће ли након поновне демаркације имања тих људи осванути у тзв. држави Косово.
