Тако се на једном чувеном украјинском блогу може прочитати да је Порошенко говорио о „чишћењу“ Донбаса после увођења формација миротвораца:
„Прво ће ући мировњаци и разместити се дуж границе, а онда долази украјинска војска и чисти Донбас по принципу: ’Остави оног ко нема оружје, наоружане убиј‘.“
Ту је и бивши шеф екстремистичког „Десног сектора“ Дмитриј Јарош који пише о потенцијалу Украјине да окупира низ руских територија:
„Најважније је повратити Крим и Донбас, а потом ћемо преузети Кубањ, Вороњеж и Ростовску област.“
Командант батаљона маринаца украјинске војске Вадим Сухаревски је јавно у интервјуу изнео свој сан „да украјинска војска стигне до Москве“.
А Рефат Чубаров, посланик Врховне раде и лидер „Меџлиса кримско-татарског народа“, организације која је иначе забрањена у Русији због свог екстремистичког деловања, сматра да би за почетак требало иселити све Русе са Крима.
У принципу, свака од тих изјава појединачно не представља нешто посебно. То је уобичајени информациони контекст и тон у Украјини. Пажњу привлачи то што су све те изјаве у етар стигле истог дана, па се онда намеће и питање одакле таква синхронизована акција и чему?
Иза тих пропагандних салви могуће је да стоје врло прагматични и осмишљени мотиви. Узгред, било је говора и да је Порошенко недавно одржао затворени састанак са представницима електронских медија и блогерима, стога је можда та уиграна медијска акција координисана током тог скупа.
Наравно, може се претпоставити да се ради о пукој случајности. Са друге стране, можда се ради о најави врло озбиљног заоштравања ситуације до којег ће доћи заједно са пролећем.
Не сме се ипак заборавити и на другу страну медаље. Системски проблеми у економији, социјалној сфери, инфраструктури и другим кључним областима само се гомилају у Украјини. Животни стандард пада, народ је све сиромашнији. Политичари и државни врх су све богатији. Једино „опипљиво“ што је народ добио од ЕУ после Мајдана јесте безвизни режим за туристичка путовања. Било који покушаји грађана да дигну глас и промене власт завршавају се све насилнијим разбијањем окупљања демонстраната.
Оно што је пак врло карактеристично за садашњу кијевску гарнитуру јесте веома јак инстикт за преживљавањем. Иако је народ све незадовољнији постојећим стањем, у последње време су се појавили додатни фактори који иритирају грађане.
Један од њих је моменат са присталицама трагикомичног политичара Михаила Сакашвилија, које је полиција бацила на колена. То је изазвало врло јасно незадовољство међу Порошенковим присталицама, јер је то исувише подсећало на акције омраженог „Беркута“, специјалних јединица украјинске полиције.
Поред тога, у Кијеву је пре неки дан приведен Владимир Рубан, један од утицајних друштвених делатника у Украјини и руководилац Центра за ослобођење заробљеника „Официрски корпус“. Припадници Службе безбедности Украјине су нашли оружје којим је Рубан наводно планирао да убије председника Порошенка.
То су неки од „ситнијих“ друштвених проблема. А ту је још и оптужба „Нафтогаса“ на рачун свих становника да наводно троше исувише гаса.
Зато не чуди што су се у високим кијевским кабинетима сетили да овај „непотребан“ притисак становништва реше на затвореном састанку са блогерима који ће изнова вртети плочу о опасности која потиче од „руске агресије“.
До сад је та тактика деловала. Зашто не би и даље?
