Велика Британија, сматрајући себе великом нацијом, никад није волела да види ту особину код неког другог. Пошто је Русија због своје територије и словенског слободарског духа била предодређена да буде велика сила, Лондон је покушавао да је сломи, у највећем броју случајева туђом руком.
Кроз читав период 17, 18. и 19. века, Османска империја је била британски мач над главом Русије. Сетимо се само серија ратова: 1676-81, 1686-1700, 1710-13, 1735-39, 1768-74, 1787-91, 1806-12, 1853-1856 и 1877-78. године. Турска је чак и у Првом светском рату била на супротној страни.
За време највеће опасности за Велику Британију, када се чинило да ће у сваком тренутку Наполеон Бонапарта да се искрца на острво, Лондон увлачи Русију у рат на својој страни и тиме се спасава. Москва је већ била потписала Тилзитски мир са Француском 1807. године и није морала да улази у тај рат. Овај нови савез је скупо платила — била је спаљена.
Када се Руска империја, средином 19. века, налазила на врхунцу, када је водила главну реч у Европи, Велика Британија, у савезу са Француском, Сардинијом и Османским царством објавиле су рат цару Николају Првом и извршиле десант на Крим 1853. године. У неравноправном рату, Москва је морала да попусти.
Међутим, овај рат није сломио Русију, што је осетила Велика Британија, па је покушала да испровоцира још један рат Русије и Турске. Наводно, на једном пријему руски цар Александар III је лупио шаком о сто и узвикнуо легендарну фразу: „Читав буџет дати војсци!“. Шпијуни су одмах пренели јасну поруку руског императора званичном Лондону. Овим је Русија, иако исцрпљена дугим и крвавим ратовима, желела да покаже да је спремна да иде на све или ништа.
Ни 20. век није смирио британску дипломатију. Они су подржали Јапан који без те помоћи не би могао да победи Русију 1905. године. Подсетимо се и енглеске интервенције у совјетској Русији 1918-1920. година. Британска војска и њене колоније су пружале отпор бољшевицима на широкој територији Руске империје — у средњој Азији, Закавказју, Далеком истоку, Дону, Кубану, Архангелску итд. Чак је био закључен и енглеско-француски споразум о подели сфера утицаја у Русији: у британску зону је ушао Кавказ.
Интересантно, кад год би Русија стала на ноге, након неке кризе, Велика Британија би била та која би покушала да је обузда. Чак и након распада СССР-а, када су се западни лидери утркивали да тапшу по рамену тадашњег председника Бориса Јељцина истичући његову демократичност, Лондон је био врло уздржан. Штавише, за време рата у Чеченији управо је он давао азил одбеглим сепаратистима из ове јужне руске републике, а касније и олигарсима, осуђеним у Русији за малверзације.
Да Русија нема илузија поводом британске политике показује и њена Концепција спољне политике, усвојена 2008. године, у којој се наводи осам држава Западне Европе са којима Русија унапређује билатералне односе — међу њима нема Велике Британије.
Протеривање руских дипломата и прекид дипломатских односа између Русије и Велике Британије који је јуче објавила премијерка Тереза Меј није изненађујуће. Од почетка руске операције у Сирији, односи између ове две земље су такорећи у потпуности замрли. Случај са тровањем бившег руског обавештајца Сергеја Скрипаља је само изговор да се и званично стави тачка на њих. Оно што пада у очи је то да се британска влада није усудила да такне новац руских олигарха у Великој Британији. У Лондону има много богаташа из других држава који би се могли осетити несигурно у британском „рају“ и могли би да почну полако да повлаче новац на друге, сигурније дестинације. Велика Британија је увек знала да брине о својим интересима.
