Упркос томе што је Русија почасни гост на Сајму књига у Паризу, француски председник Емануел Макрон неће посетити штанд Руске Федерације.
Та одлука донета је у очигледно у светлу заоштравања односа западних земаља и Русије, након што је Велика Британија оптужила Кремљ за наводно тровање бившег руског обавештајца Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије у Солсберију и саопштила да ће протерати руске дипломате и суспендовати билатералне разговоре са Руском Федерацијом.
Подсећања ради, прва реакција Француске била је да та земља жели чврст доказ евентуалне умешаности Русије у случај Скрипаљ, пре него што предузме било какав корак у знак солидарности са Владом Велике Британије.
„Не бавимо се политичком фантастиком. Кад се елементи докажу, доћи ће време да се донесу одлуке“, рекао је тада портпарол Владе Француске Бенжамен Гриво на конференцији за новинаре.
Међутим, само дан касније Француска се прикључила заједничком саопштењу Немачке, САД и Велике Британије, у којем је наведено да инцидент у Солсберију представља „нарушавање суверенитета Британије од стране Русије“. Лидери четири државе су назвали инцидент са Скрипаљем претњом за безбедност Француске, Велике Британије, Немачке и САД.
Зашто је Француска тако брзо променила став према случају Скрипаљ и зашто јој више нису били потребни докази да би се солидарисала са британским властима?
Надежда Узунова, експерт Руског института стратешких студија за питања Француске каже да је очигледно да су у међувремену биле одржане неке консултације на високом нивоу.
„Не заборавимо да је у Великој Британији на службу ступио нови француски амбасадор, који је највероватније и био позван на разговор током којег је Француској можда штошта било обећано. Генерално гледано, Француска и Велика Британија су сада у прилично добрим односима, али постоје моменти где би Париз хтео више уступака од Лондона него што сада ужива у сфери економије или одбране. Са друге стране, можда је само био извршен обичан дипломатски притисак. Такође, Макрон увек делује у складу са чињеницом да је он представник крупног бизниса, великих корпорација и финансијских елита. Јасно је да овде постоји кључни моменат који нам још није познат, али ће ускоро све изаћи на видело, иако је у старту Француска реаговала сасвим разумно и логично“, објашњава Узунова за Спутњик.
Професор доктор Слободан Зечевић са Института за европске студије сматра да треба бити реалистичан у погледу спољнополитичких позиција Француске.
„У прво време вероватно је Француска била опрезна и није желела да се залеће. Међутим, у међувремену су се вероватно десили озбиљни разговори између Терезе Меј и Макрона, где је британска премијерка убедила француског председника да они имају озбиљне индиције и доказе да Русија стоји иза тог атентата. Треба, наравно, имати у виду и француску политику у 20. и на почетку 21. века, која је заснована на блиским односима са Великом Британијом и САД. Зато није толико реално ни очекивати да, ако Велика Британија и Америка траже од Француске савезничку солидарност у некој области, Париз то одбије и да се огради, иако је то можда у првом тренутку Француска хтела да избегне“, примећује Зечевић.
Када говоримо о неком „деголизму“, додаје Зечевић, треба имати у виду да је „деголизам“ једна врста борбе за неку посебност и независност, али у склопу западног војног савеза, никада ван њега.
Према мишљењу Дмитрија Офицерова Бељског са московске Високе школе економије, председник Француске покушава да спроводи оштру и мужевну политику.
„У реалности је Француска, захваљујући планираном изласку Британије из састава ЕУ, сада добила могућност да стане на чело европске спољне политике. Такође, након што Британија изађе из састава Уније, француска војска ће добити значајнију улогу и биће фактички једина нуклеарна снага Европе. Имајући у виду да је у економском смислу Француска изгубила предност у односу на Немачку, Макрон покушава да компензује економски застој и стога се различити демарши и политичке ’уцене‘ на високом међународном нивоу могу посматрати у том контексту“, закључује Бељски за Спутњик.
