У Санском Мосту, варошици у босанскохерцеговачком ентитету Федерација БиХ, мало шта би се догађало да се тамо већ четврту годину заредом не обележава годишњица Галипољске битке.
Галипољска битка водила се 1915. године између Турске и Сила Антанте, предвођене британским јединицама из Аустралије и Новог Зеланда. Турска је победила савезнике, који су желели да заузму Цариград, повежу се преко Босфора и Дарданела са Русијом и онемогуће Немачку да се повеже са Багдадском железницом и на тај начин зађе Британцима за леђа у Египту.
Међутим, овај план, који је сковао Винстон Черчил је пропао, савезници су поражени и повукли су се у Солун. Ова битка значила је почетак успона Кемала Ататурка, оца модерне Турске.
Значај Галипољске битке за Турску је јасан. У тој земљи овај дан се обележава као Дан шехида (мученика који су дали живот за веру), али како повезати Босну и Бошњаке са том битком?
Према речима турског амбасадора у БиХ Халдуна Коча, око 20.000 Бошњака избеглих у Турску после аустроугарске анексије БиХ 1908. погинуло је на Галипољу.
„Живимо у времену у којем сви знају све и у којем никада није било теже разазнати добро од зла. Бошњаци се олако и пречесто одричу своје историје. Због тога наша деца морају знати да по проценама у данашњој Турској живи и до два милиона Бошњака. Немамо право да их се одричемо него, напротив, морамо радити све да сачувамо њихов идентитет и везу с матичном земљом Босном и Херцеговином. Управо, заједничка прошлост која сеже петсто година у прошлост треба да буде основа заједничке будућности додатно утемељене на развоју економских и друштвених односа на обострану корист“, рекао је Коч.
Ни Сански Мост као место обележавања годишњице није изабран насумично. Ту се налази споменик „турским шехидима“ погинулим у бици за освајање града Каменграда из 1463, тако да се све уклопило — Дан шехида код споменика шехидима.
Међутим, апсурд у избору места обележавања Галипољске битке одражава се у томе да је 1463. година османлијског освајања босанске средњевековне краљевине. Тако да испада да босански националисти на месту једног од последњих пораза босанске средњевековне државе, на коме је турска држава подигла споменик својим изгинулим ратницима, славе турску победу из првог светског рата.
Ради се о ширењу турске меке моћи ван граница Турске, објашњава историчар Чедомир Антић.
„Питање идентитета муслимана — Бошњака је јако битно јер они су највећи анекс турској нацији на свету. Они, дакле, себе више виде као Турке, него што себе тако виде различити туркијски народи у Средњој Азији. И то је велики проблем, јер зашто Бошњаци не би могли да развијају своју националност, ако већ инсистирају на традицији Босне, која објективно није њихова, али живе ту, потомци су тих људи. Међутим, очигледно је да тамо увек победи та турска црта“, каже Антић.
У тренутку када је турски секуларизам, који је утемељио управо победник на Галипољу Кемал Ататурк, на издисају, како Антић каже, и када Турска више не инсистира на националној припадности и на томе да Турску чине само они који говоре турски, могуће је да Бошњаци пронађу неку нишу.
У беседи турског амбасадора није ништа измишљено, каже Антић, уз напомену да су некада сви становници Турске словенског порекла називани Бошњацима и да нису били тако популарни као данас.
Говорећи о посебности веза између Турске и Босне, Антић подсећа на изјаве турског председника Реџепа Тајипа Ердогана о Призрену као Турској.
„Они, по Давутоглуовом обрасцу, граде некакав свој комонвелт, с тим што, наравно, немају ни подршку, ни институције, ни демократске институције да би то био комонвелт какав је британски“, каже Антић.
И када би дошло до стварања „турског комонвелта“, Антић напомиње да није сигуран да би Босна пристала да буде његов део.
„Проблем Бошњака је што су они, са часним изузецима, нација у пубертету. Мењају имена, мењају идентитет, много пута су то радили у овом веку. И они покушавају да нађу нешто. Турска има мало пријатеља у свету и, онда када се нађе неко, јако су срећни. Јер, ако погледате турске суседе, они имају о Турској много горе мишљење него што српски суседи имају о Србима“, каже Антић.
Годишњица Галипољске битке обележена је и у Мостару, приказивањем турског филма „Последње писмо“.
