У свој првој самосталној војној акцији после распада СССР-а, руска војска заузела је приштински аеродром Слатина. То се догодило непосредно после потписивања Кумановског споразума и повлачења југословенске војске са Косова и Метохије 1999.
Изненађен, тадашњи главнокомандујући НАТО-а амерички генерал Весли Кларк, наређује тадашњем команданту Кфора, британском генералу Мајклу Џексону да запоседне аеродром и истера Русе са њега, ако треба и оружјем. Међутим, Џексон одбија наређење, уз речи да не жели да започне трећи светски рат.
За разлику од Кларка, који је првенствено био политичар, а тек потом војник, Џексон је био војник и само војник, али довољно поткован историјским и политичким знањем да буде свестан шта значи ударити оружјем на руску војску.
Од те, сада већ давне 1999, ствари на Западу нису се нимало промениле набоље, напротив, међу високим официрима више нема војника, као да се генералски чин не заслужује у трупи, на бојишту (којих је напретек), већ политичким ангажманом.
Зато су се две америчке и једна британска подморница заглавиле у арктичком леду увежбавајући напад на Русију. Да може да чује ову вест, Наполеон би се злурадо насмејао; Гудеријан би, онако војнички, пруски, кроз зубе, прокоментарисао нешто у стилу „лепо сам говорио“.
Међутим, зачуђујући је степен непознавања историје који показују западни генерали, иако су, сигурни смо, на војним академијама које су завршили прошли кроз веома исцрпан курс војне историје.
Не удара се на Русију, чак ни у симулацијама, по зими. Зима је највернији руски савезник, њено помоћно оружје, увек јој иде наруку. То је поука коју ће амерички генерали и адмирали, а поготово амерички адмирал Џемс Питс, према чијим речима је присуство америчке флоте у арктичком региону гарант безбедности земаља ЕУ, научити из искуства када моћне нуклеарне подморнице, понос америчке и британске флоте, не могу да изађу на површину како би испалиле пројектиле.
Ко нема у глави има у ногама, каже српска пословица. Историја је учитељица живота, кажу стари Латини. Амерички генерали и адмирали, јаки на речима пред Конгресом, очигледно су одабрали српску пословицу за свој мото.
Јер у супротном би се присетили како је по зими у Русији прошао Наполеон. Бонапарта је окупио армију од скоро 700.000 војника и 24. јуна 1812. напао Русију. Руска војска бранила се тактиком спаљене земље и избегавајући велике битке. Французи су заузели напуштену и запаљену Москву, али не поразивши руску војску и без снабдевања, били су принуђени на повлачење.
Повлачење француске војске по зими претворило се у катаклизму епских размера. Свега 22.000 војника преживело је и вратило се у Француску.
Или су могли да се присете догађаја из ближе прошлости, па да се подсете како је прошао Вермахт у Другом светском рату. Хитлер је Русију напао два дана раније него Бонапарта, 22. јуна 1941, али је и њега зауставила руска зима.
Напавши силом од 3.200.000 војника и са преко 3.000 тенкова, ни Хитлерове армије нису могле да се изборе са снегом и ледом. Исход овог похода био је да је Црвена армија ушла у Берлин и сломила нацизам.
Могли су, на крају крајева да консултују неког правог војника, попут генерала Џексона. Међутим, прави војници попут Џексона саветовали би им да уместо да се спремају за агресију, покушају да се договоре како би се избегло проливање крви.
А да амерички генерали знају мало више о ратовању, а мање о политици, сетили би се како је прошла британска лака коњица код Балаклаве у Кримском рату 1854. Тада зима није била руски савезник, али је руска артиљерија покосила Британце, који су се повукли са тешким губицима.
Јастребови су, изгледа, спремни на све осим да слушају разум. На Арктику нема никога и ничега осим америчких подморница. Од кога оне штите Европу знају само амерички политичари-генерали. Јер Русија, ни у краткорочним нити у дугорочним плановима нема намеру да икога напада.
