У тој архиви се налазе, како наводи лист, кључна документа о усташким логорима и злочинима које су чинили припадници њихових формација, дипломатска активност тадашњег Загреба, функционисање полиције, домобрана, државних институција и локалних самоуправа, више од 200 филмова који су снимљени у НДХ…
„Сва та документа су похрањена у Београду у архивама Југославије и Србије. Део се налази и у Војном архиву и Министарству спољних послова, филмови су у Југословенској кинотеци, а мањи број докумената је и у Архиву Војводине у Новом Саду“, прецизирају „Новости“ и напомињу:
„Хрватска већ дуже време, преко Комисије за сукцесију, покушава да дође до овог историјског блага, оригиналне документације која доказује и додатно осветљава злочине НДХ. Намера Загреба је јасна — ставити шапу на ова документа и тако ’заробити истину‘“.
Како се истиче, Србија томе успешно одолева са јасним образложењем: фондови се не могу ни цепати ни делити, и у томе је подржава и међународни супервизор који помаже у раду Комисије.
Кад је реч о филмовима из периода НДХ, они су похрањени у Југословенској кинотеци — то су филмски журнали у трајању од 15 до 20 минута, као и играни филмови, а има их укупно 200.
„Ми те филмове нећемо вратити, јер су они заштићено културно добро важно за Србе и Србију. Уосталом, зашто би филмови о Јасеновцу били више хрватски него српски“, поручују из Београда, наводе „Новости“.
Лист пише да је документација, за којом Загреб толико вапи, од непроцењиве вредности — толике да су „папири“ из Београда коришћени као аргументација при сусретима Мешовите црквене комисије за расветљавање историјске улоге кардинала Алојзија Степинца у геноциду над Србима и Ромима, као и Холокаусту.
