Иако излази из ЕУ, Великој Британији је, судећи по размерама медијске хајке и изјавама њених политичких лидера, јако стало да је у „Случају Скрипаљ“ подрже све чланице ЕУ, па и неке које то још нису.
За наводно тровање двоструког британског агента, који је у Русији за шпијунажу осуђен на вишегодишњу робију, па размењен за откривене руске агенте, на „оптуженичкој клупи“ налази се Русија, иако британске власти нису изнеле конкретне доказе о њеној умешаности у цео случај.
Међутим, то не спречава Британију да у Европи лобира за подршку мерама против Русије. Многе европске земље већ су се прикључиле кампањи из Лондона, исто је то урадила и Америка, а сама ЕУ повукла је свог представника из Москве на консултације. Пример Брисела следиће, изгледа, и прибалтичке републике.
Са загребачког Марковог трга, где се налази седиште Владе, најављено је у петак да ће хрватска Влада у понедељак разговарати о случају Сергеја Скрипаља и заузети став. Црна Гора, иако није чланица Уније, подржала је Велику Британију, а чланице Уније почеле су да протерују руске дипломате.
Према речима српског министра спољних послова Ивице Дачића притисак, да заузме антируски став поводом овог мистериозног случаја, врши се и на Србију.
Има ли Србија обавезу да се изјасни у тренутку када доказа, да је руска држава учествовала у Скрипаљевом тровању, нема? Какве би санкције Србија трпела када би одбила да се изјасни и какви притисци на нашу земљу могу да буду?
ЕУ, током године усваја низ декларација и изјава, које могу бити формалне и неформалне природе, каже Милан Игрутиновић из београдског Института за европске студије и тражи од држава-кандидата или од партнерских држава, какве су Норвешка и Швајцарска, де се о њима изјасне.
„Санкције у класичном смислу, за непраћење европске спољне политике не постоје. Питање је да ли постоји нека конкретна мера ЕУ. Чули смо прошле недеље да ће низ европских земаља повући дипломате, па се помињало да ће у европским земљама бити усвојена верзија америчког ’Закона Магницког‘. То су мере за које није потпуно јасно у ком су формату и шта представљају. Ово је сада испитивање терена и спремности појединих земаља да евентуално прате ЕУ и њену дипломатију у новом таласу дипломатског сукоба са Русијом“, сматра Игрутиновић.
Уколико ЕУ формализује свој став, а Србија одбије да му се прикључи, што је, према Игрутиновићевим речима, највероватнији след догађаја, то се уписује у табелу у којој се мери проценат испуњености спољнополитичке усаглашености са спољном политиком ЕУ.
„Уколико остане на неформалном нивоу, то се нотира политички, то нема своју конкретну санкцију, али има неки елемент утицаја на перцепцију Србије у ЕУ и на односе са заинтересованим земљама, у овом случају мислим на Велику Британију. Али, колико знам, прошле недеље из наше Амбасаде у Москви стало се на страну руског тумачења целог случаја, тако да ми се чини да је то био и државни став и не верујем да ће се то пуно мењати“, каже Игрутиновић.
Нити Србија има формалну обавезу да се сврста на страну ЕУ, нити постоји институционални механизам кажњавања Србије уколико то не учини, каже Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду. Међутим, на политичком плану, све изгледа другачије, додаје он. Тежња за брзим уласком, каже Јанковић, излаже Србију притисцима.
„Институционално, ништа не морамо, нисмо у обавези да се изјашњавамо о некој афери за коју не постоје докази ко је крив. Јасно је да је све то део једног сукоба, чији део Србија не мора и не треба да буде, с обзиром на нашу позицију“, каже Јанковић.
Обавеза да је Србија дужна да се у току процеса придруживања ЕУ прилагоди заједничкој спољној политици ЕУ није нигде дефинисана, каже Јанковић, већ је нужно да се усклађивање изврши до краја процеса.
„Не верујем ни у какве санкције, то може бити некакав политички притисак. Евентуално, подршка неким политичким снагама које су унутар или изван власти усмерене против оних који не желе да подлегну таквом притиску. Али то је спекулација, претпоставка и боље је не улазити у тако нешто“, закључује Јанковић.
