Прошлог четвртка, елем, Трамп је најавио да ће, уместо Х. Р. Макмастера, на чело Националног савета за безбедност доћи Џон Болтон, функционер у администрацији Џорџа Буша Млађег, кога и ретки пријатељи и многобројни непријатељи описују као „суперјастреба“ америчког интервенционизма. И то са добрим разлогом; не само да није било америчког рата који Болтон није активно подржао, него је реч о човеку који заговара и нове ратове, превентивне нападе на Иран и на Северну Кореју, уз даље заоштравање односа с Русијом и са Кином. Болтон је, штавише, демантовао новинске извештаје да је Трампу обећао да неће покренути нове ратове…
Отуда, никакво чудо што Џими Картер, бивши амерички председник, упозорава да је именовање Болтона „катастрофа“ за Америку, а Берни Сандерс опомиње да „сви треба да буду уплашени“. Али не брину само демократе него и републиканци, један функционер Беле куће Џорџа Буша Млађег каже да је Болтон био „без премца најопаснији човек за свих осам година Бушове администрације“. „Његово именовање представља позивницу за рат, можда и нуклеарни рат. Ово мора да буде заустављено по сваку цену“, наглашава он.
Да ли је Болтон заиста овако опасан како га описују? Како је овај ватрени заговорник ирачког рата доспео у администрацију председника који тај рат описује као највећу америчку грешку? Саставља ли Трамп ратни кабинет, како се многи прибојавају, или пак тиме клевећу и Болтона и самог Трампа?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и историчар Саша Адамовић.
„Позиција саветника за националну безбедност једна је од две најзначајније — уз место шефа Стејт департмента — када је реч о формулисању америчке спољне политике“, указује Обрад Кесић. „И Болтон и Мајк Помпео, који ће постати нови државни секретар уместо Рекса Тилерсона, представљају потпуни раскид с политичким естаблишментом и досадашњим доминантним, глобалистичким погледом на свет. Трамп је коначно око себе саставио екипу која га у потпуности подржава у противљењу досадашњем систему. Ово је, у извесном смислу, нови почетак Трампове администрације, јер се он коначно окружио људима који деле његову визију, и лојални су му у њеном спровођењу“.
С друге стране, међутим, Елиот Ејбрамс, један од водећих неоконзервативних јастребова, функционер Националног савета за безбедност у време млађег Буша, изражава одушевљење Болтоновим избором. „Добро дошли у администрацију Дика Чејнија“, злогласног Бушовог потпредседника, иронично у магазину „Форин полиси“ оцењује и професор међународних односа са Харварда Стивен Волт, указујући тиме на континуитет уместо на раскид с досадашњом политиком.
Саша Адамовић не слаже се с овим оценама, и указује на паралеле између доласка Мајка Помпеа на место Рекса Тилерсона односно Џона Болтона уместо Х. Р. Макмастера: „После годину и по дана у Белој кући, делује да је Трамп коначно консолидовао своју власт. Тилерсон је био тај који није испунио задатак, напротив, он се окружио људима који су и у кампањи били против Трампа, и није успео да реформише то легло глобалиста који су сконцентрисани у Стејт департменту. У том кључу тумачим и смену Макмастера и долазак Џона Болтона, који има неке неоконзервативне ставове, али је пре свега амерички националиста који сматра да Америка не треба да се бави хуманитарним интервенцијама и наметањем сопствених вредности и изградњом нација. Баш зато вашингтонска мочвара и није дочекала његово постављење добродошлицом“.
„Негативан имиџ који Болтон сад добија производ је страха политичког естаблишмента“, објашњава на сличан начин и Обрад Кесић. „Нападају га баш због тога што он није део тог естаблишмента, не дели њихова уверења, па га и виде као непријатеља и претњу која улази у Белу кућу“.
Присутно је и велико лицемерје у свему томе, додаје „Спутњиков“ саговорник из Вашингтона. „Кад погледате, на пример, медије који га нападају, од ’Њујорк тајмса‘, преко ’Вашингтон поста‘ до Си-Ен-Ена, па, они су подржали сваки рат који је Америка водила и све време представљају механизам тог естаблишмента, а сада Болтона проглашавају за опасног човека. И људи из политичког естаблишмента који га нападају, од Џона Мекејна до Хилари Клинтон, показују исту врсту лицемерја; у суштини, управо оно за шта сад оптужују Болтона представља основну карактеристику америчке спољне политике последњих деценија“.
Постоји и нешто другачије виђење читаве ове ситуације. Стивен Хедли, Бушов саветник за националну безбедност, наиме, тврди да не треба исувише размишљати о Болтоновом утицају и ратоборним ставовима, јер његово именовање заправо представља преговарачко средство за Трампа, у смислу поруке — боље вам је да поступите онако како вам кажем, да Болтон не би урадио оно што жели.
„То делује као прилично тачно објашњење, имајући у виду Трампове преговарачке тактике“, коментарише Саша Адамовић.
Уосталом, додаје Кесић, „ни Болтон, нити било ко други на тој позицији, не може да буде кључни фактор у доношењу одлука; то чини сам председник“.
Што се пак тога тиче, када је реч о Трамповим спољнополитичким одлукама, „најављено повлачење из Сирије представља кључни заокрет у америчкој политици на Блиском истоку“, напомиње Обрад Кесић и подсећа на Трампово обећање да ће побољшати односе са Русијом. „Он то и даље жели, од тога не одустаје. Он је на неки начин амортизовао нападе којима је изложен (због наводног утицаја Русије на његов избор) јер је предузео неке оштре мере према Русији, али све је то симболика, а иза тога постоје много озбиљнији потези, као што је то била и недавна посета шефова руских обавештајних служби Вашингтону. У том контексту, најава повлачења из Сирије заиста охрабрује, јер, ако је игде било могуће да избије варница која ће довести до сукоба двеју великих сила, то је управо Сирија“.
А опет, сам Болтон је према Русији крајње ратоборан, наводно руско мешање у америчке изборе он је својевремено оценио као „casus belli, истинску објаву рата коју Вашингтон не сме да толерише“.
„Те оцене звуче прејако, али Болтон је такође рекао и да ће се у свом раду ослањати на председника и његове одлуке“, коментарише Адамовић, и закључује: „Стивен Бенон (некадашњи Трампов главни стратег) изјавио је да је Болтон доживео трансформацију од Бушовог лика до Трамповог лика. А после ових промена, мислим да ће Трамп наставити да јача сопствену спољнополитичку агенду. Зато и не мислим да треба бити песимиста“.
