С обзиром да је посета Метјуа Палмера, вршиоца дужности заменика помоћника америчког државног секретара, прва коју је Палмер учинио у Београду у том звању, није ни чудо што се у београдским медијима појавила и његова биографија. Поготово зато што је Палмер наш стари знанац, већ је два пута службовао у Београду.
Биографије објављене у српским медијима иду од оних службених, помало новинарски обрађених да не буду сувопарне, до веома баналних. Међутим, оне махом прећуткују једну чињеницу — Метју Палмер је, поред тога што је ветеран америчке дипломатије, и писац. Писац дипломатских трилера.
У последњих неколико година Палмер је објавио четири романа — „Америчка мисија“, „Државне тајне“, „Вук из Сарајева“ и „Божји непријатељ“. Сви романи спадају у жанр дипломатских трилера.
Палмерови јунаци су америчке дипломате које се налазе у ситуацији моралног преиспитивања, растрзани су између моралних вредности и посла којим се баве. Непомирљиво, на крају, увек дође у равнотежу са интересима Америке и државе у којој јунак Палмеровог романа делује. Јер ради се, ипак, о америчком дипломати.
Таленат за писање Палмер је наследио од оца Мајкла Палмера, лекара и писца више десетина медицинских трилера преведених на тридесет језика. Филм „Екстремне мере“ са Хјуом Грантом, Саром Џесиком Паркер и Вином Хекманом из 1991. снимљен је по истоименом роману Мајкла Палмера. И Метјуов брат такође је писац.
„Брат и ја смо од оца научили како да испричамо причу, развијемо ликове и изградимо драмску напетост. Када је објављен мој први роман ’Америчка мисија‘, ушао сам у локалну књижару и на полици за нова издања моја књига стајала је између књиге мог оца и брата. Тата је, нажалост, умро осам месеци раније, али то би му се свидело“, испричао је Палмер у једном интервјуу.
Један од циљева које има док пише је, како је даље рекао, демистификација дипломатије.
„На бази књига које чита и филмова које гледа, америчка јавност има добар основ да претпостави како дипломате и шпијуни зарађују за живот. Међутим, у популарној култури дипломате су обично представљене као малодушни људи у пругастим панталонама или као баздушне бирократе које склапају пакт с ђаволом — буквално као лик кога тумачи Грегори Пек у ’Предсказању‘, Роберт Торн, амбасадор на британском двору. Дипломате са којима ми је част и привилегија да радим су патриоте, посвећени јавни службеници који обично раде у тешким и опасним условима у настојању да унапреде интересе САД. Моји хероји рву се са моралним дилемама које су неодвојиве од поседовања националне моћи. Питање како одржати морални компас док се боре да уравнотеже сукобљене интересе, у околностима које су мрачне и двосмислене, конзистентна је тема која пролази кроз све моје романе, као и кроз професионални живот“, каже Палмер.
Нама најближи од сва четири Палмерова романа је „Вук из Сарајева“. Прича говори о америчком дипломати Ерику Петросјану, који се две после деценије враћа у Босну да би се суочио са могућношћу новог рата. Лидер босанских Срба враћа се својим националним коренима и отпочиње крваву борбу за контролу, док у позадини моћан мафијаш из сенке повлачи конце. И док Ерик бива све дубље увучен у политички ковитлац, пред њим се налази избор — искористити информације да би се искупио за прошлост или их искористити како би обликовао будућност.
Да је Палмер само уметник, то што описује Србе као негативце било би му опроштено, јер уметник има на то право. Међутим, у Палмеровом случају активног америчког дипломате, притом високог функционера Стејт департмента који је већ службовао на Балкану и бавио се њим из Вашингтона, не можемо а да барем не посумњамо да се ради о чврсто усађеним предрасудама.
И како би, ако се послужимо аналогијом, могао да изгледа предложак за нови Палмеров дипломатски трилер?
Рецимо, овако:
Искусни, прекаљени амерички дипломата, сада већ високи функционер, враћа се трећи пут у Београд. Има само један задатак — да приволи непослушне Србе да се повинују под Pax Americana и да се сврстају у ред лојалних америчких савезника.
Град испод кога се, што би рекао Бата Стојковић у „Балканским правилима“, мешају савска и динавска вода, границе географије, религије и културе, град у коме важе посебна, балканска правила, буди старе успомене. Шта би био трилер без старе љубави?
Дипломати конце покушавају да помрсе сви, а нарочито зли Руси, који међу балканске народе уносе немир и нестабилност. Можда да додамо и једно тровање гасом? То би већ био клише.
Све би можда било у реду да Срби нису превртљиви, па једно причају, а друго раде. Тако су са Американцем добри и љубазни, увек одговарају позитивно, а у потаји купују руско оружје и спремају геноцид над Албанцима, много ширих размера него онај у Сребреници. Американац долази до тих информација и покушава да спречи такав развој догађаја…
Ипак, оставимо Палмеру да развија потке својих романа. За нас је важнији онај сценарио који га је довео у Србију и одвео даље у Приштину. Заједничко за оба су Срби представљени у негативном контексту.
Сувопарна и општа саопштења издата после Палмерових састанака са српским званичницима не говоре много, осим да се „слажемо да се не слажемо“.
Да ли је Палмер имао неких моралних дилема, да ли се као његови јунаци бори да одржи морални компас у стању сукобљених интереса? Не, јер он врло добро зна да се спољнополитички циљеви постављају у једном центру на дужи рок, а да је, да цитирамо енглеског државника из 17. века, сера Хенрија Вотона, „амбасадор частан господин послат у иностранство да лаже за добро своје земље“.
То је основни принцип англосаксонске дипломатије и њега су се држали сви — бивша државна секретарка Медлин Олбрајт описала је како се држала тог принципа у односима са Србима на КиМ.
Зашто бисмо онда веровали Палмеру, ако примера за то да је америчка дипломатија испадала неискрена према Србији има сијасет! Само зато што пише романе у којима америчке дипломате поседују невероватан морални оквир у коме делују?! Србији више нису потребне речи, већ дела. А дела ћемо видети када се Палмер врати из Приштине.
