У иранском граду Рамсару људи добијају годишњу дозу радиоактивног зрачења од 260 милисиверта, што је знатно више од 20 милисиверта, колико износи дозвољена годишња доза за запослене у нуклеарним електранама.
Просечна особа годишње прими 3,1 милисиверт. Узрок толиког зрачења су природни извори који топе стене богате уранијумом испод површине, а вода потом улази у кречњак од кога су изграђене куће.
Уранијум се може наћи и у усевима, као и у пијаћој води, пише „ИФЛ наука“.
У бразилском граду Гојанија два лопова су 1987. године опљачкала напуштену болницу у потрази за металом. Пронашли су и малу капсулу високорадиоактивног хлорида цезијума који се користио у уређају за радиотерапију.
Понели су материјал са собом, што је изазвало смрт четворо људи. Медији су извештавали да су деца, привучена плавкастим сјајем, дирала опасан материјал и трљала га по кожи. Неколико градских блокова било је толико контаминирано да је морало бити уништено.
На крају, 300 људи је задобило радиоактивну контаминацију, али је „радиофобија“ захватила цео град. Са неколико места је уклоњен горњи слој земљишта, а на неким локацијама пронађено је и зрачење јачине два сиверта на сат.
Градић Мајлу Су, у јужном Киргистану, још сноси последице хладноратовског нуклеарног програма. У њему се од 1946. до 1967. године вадила и обрађивала руда уранијума, али је подручје контаминирано и данас.
Већина рударског отпада закопана је дуж реке која тече кроз град.
Селафилд, на западу Велике Британије, јесте локација за уништавање нуклеарног отпада на којој и даље постоје високе количине радијације.
То је место где се складишти већина радиоактивног отпада из 15 оперативних британских нуклеарних реактора, као и прекоморско нуклеарно гориво. Отпад ствара степен радијације до 280 сиверта дневно, што је за 60 одсто више од смртоносне дозе.
Растопљено радиоактивно гориво чува се у џиновском подземном базену, коме приступ имају само роботи.
Амерички Ханфорд, такође, представља опасно место. Комплекс за одлагање нуклеарног горива у том месту сматра се најрадиоактивнијом локацијом у САД.
Некада се на том месту производио плутонијум за пројекат „Менхетн“, а данас се тамо налази око 65 одсто америчког нуклеарног отпада.
У мају 2017. године урушио се тунел, што је изазвало велику забринутост и евакуацију радника. Тунел је блокиран сипањем огромних количина земље. Трагови контаминације пронађени су и до 16 километара од Ханфорда.
Чернобиљска катастрофа из 1986. године била је проузрокована кваром на једном од реактора. Разнесен је кров, па је велика количина радијације контаминирала спољну средину. Већи део радијације се проширио на Белорусију, Украјину и северну Европу.
Пресељено је 116.000 људи, укључујући све становнике оближњег града Припјата. И данас око Чернобиља постоје џепови радијације.
Болница у Припјату, неколико километара од електране у Чернобиљу, још садржи један од највиших степени радијације на свету. У њу су доведени ватрогасци, који су гасили пожар у реактору Чернобиља.
Након што је постало јасно колико им је озрачена одећа, бачена је у подрум. Ствари су још изразито радиоактивне, па је довољно само неколико сати у просторији да би се примила годишња доза позадинске радијације.
Године 2011. цунами је погодио нуклеарну електрану Фукушима у јапанском граду Окуми, што је проузроковало топљење језгра три од шест нуклеарних реактора.
Степен радијације унутар електране износио је до 430 сиверта на сат, што је и више него довољно да убије човека, а проузроковало је чак и кварове бројних робота који раде унутра.
Јапан покушава помоћу робота да извуче гориво које је прошле године лоцирано у два од три растопљена реактора. Након што све гориво буде пронађено, почеће процес вађења.
Очекује се да ће поступак трајати четири деценије, уз цену од 188 милијарди долара. Фукушима још дуго неће бити безбедно место за живот.
