Године 1963, у периоду од неколико месеци, Земља је имала једну заједничку ствар са Сатурном — прстен.
Али, са напретком комуникације на великим удаљеностима у то доба, појавили су се и одређени проблеми.
Педесетих година могли бисте да пошаљете поруку с једног краја континента на други у року од неколико минута захваљујући подводним кабловима и радарима са дејством преко хоризонта, који су одбијали радио-сигнале у јоносфери.
Ипак, неретко се дешавало да страни агенти онеспособе подводне каблове, а земаљске и соларне олује поремете радио-сигнал.
Из тог разлога, САД су одлучиле да испробају потпуно нову методу — стварање огромног бакарног прстена око Земље који ће вршити трансмисију сигнала брзином муње, без обзира на временске услове.
Пројекат је носио назив „Вестфорд“, а цео систем требало је да функционише овако: ракета би испустила стотине милиона малених бакарних игала (диполних антена) у ниску Земљину орбиту, које би уз јоносферу биле додатна потпора за одбијање сигнала.
Ова замисао показала се веома успешном, па су тако у првим данима мисије информације стизале из Калифорније на Источну обалу САД брзином која је у то време била незамислива — 20 килобајта у секунди.
Ипак, срећа је кратко трајала. Након четири месеца, бакарни прстен почео да је се осипа, а иглице да падају на Земљу.
Прави проблеми почели су, међутим, када су иглице почеле да се групишу у гомиле.
Када се креће брзином од осам километара у секунди око Земље, чак и најмањи предмет може да има велики утицај. Упркос томе што су иглице биле дуге 1,8 центиметара и не дебље од власи косе, у вакууму су се лепиле за сваки сличан метал, и спајале са њим без употребе топлоте.
То значи да све бакарне игле, које већ нису пале на Северни или Јужни пол, и данас представљају једну од највећих претњи за свемирске летелице.
Године 2001. објављена је студија која је показала да ће неколико десетина гомила игала остати у свемиру бар још неколико наредних деценија.
Б92
