Он сматра да неће бити нових удара и ескалације ситуације, што је, како каже у емисији „Спутњик интервју“, показала и последња седница Савета безбедности УН.
Ово је била пета седница СБ на тему наводне употребе бојних отрова у Сирији. Расправа је била бурна, водила се оштра полемика између представника Русије, с једне, и представника САД, Британије и Француске, с друге стране. У дискусијама је ипак доминирала оцена да ствари треба да се смире и да се полако уводе у правно поље и систем УН, да је време да томахавке замени дипломатија. То су говорили чак и западни представници, нпр. холандски. А вето на руску резолуцију је очекиван, истиче Ђукић.
Према оценама Русије, удари нису само агресија на Сирију, већ су и агресија на међународно право и ту многи повлаче паралелу с оним што се нама дешавало, а један експерт је говорио и о балканизацији Сирије.
То су све аргументи који иду у прилог тези да су међународни односи у деликатној ситуацији. То јесте агресија на међународно право, зато што се ствари отимају контроли и онај ко је јак, ко има оружје и финансијску моћ, може да ради шта хоће. А за непуних двадесет година то се дешава четврти пут — ми смо били први, и тада је измишљен претекст хуманитарне катастрофе. Затим је у Ираку то била тврдња да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење што је доказано да није тачно, па следи Либија…
Хуманитарна интервенција била је и изговор Запада да удари на Сирију.
САД су упорно тврдиле да се десио напад хемијским оружјем на цивилно становништво, али нема ниједног доказа за то. Чак су делегације специјалиста почеле да одлазе да прикупе те доказе, али Сједињеним Државама се журило да што пре изведу ту агресију, да покажу своју доминацију у међународним односима, да могу да раде шта хоће и на војном, и на финансијском и на политичком плану.
Русија је скренула пажњу да је напад извршен непосредно пред долазак истражитеља ОЗХО, како је рекао један руски сенатор, да се заметну трагови и униште докази да је читава прича о хемијском оружју инсценирана.
Агресија томахавцима на Сирију извршена је из унутрашњих побуда САД, односно председника Трампа, такође унутрашњих побуда Британије и Француске и од тога треба поћи кад анализирамо зашто се десила и зашто су журили да је изврше пре него што дођу експерти. Јер експерти би требало да узму узорке и да обаве анализе које би трајале читавих недељу дана.
До тада би САД изгубиле сваки кредибилитет и основу за извршење агресије. Зато се журило са ограниченом интервенцијом. Бирали су циљеве где ће имати минималне жртве и циљеве где не би на неки начин дошли у контакт са руским војним снагама које се тамо налазе. Треба рећи да је све време тамо постојао контакт између војних представника Русије и САД.
На територији Сирије, наиме, постоје војне јединице, не само Русије, већи САД, па чак и Француске и других савезника САД. САД имају тамо пар хиљада војника и више база. То је један од разлога зашто је Вашингтон још у могућности да вуче неке конце у Сирији.
Руски председник Владимир Путин тражио је од француског председника Емануела Макрона да предочи доказе о хемијском оружју, што је он одбио. Пентагон такође тврди да има доказе, али не жели да их предочи.
Да ли је то део неког сценарија сличног оном са афером Скрипаљ где су Британци такође тврдили да имају доказе, па нису хтели да их обелодане?
— Један од разлога зашто је Тереза Меј одлучила да се прикључи агресији јесте да покрије претходну аферу са Скрипаљима. То је већ бивша афера, ова је на столу, а са Американцима и Французима је лакше борити се против Русије и обмањивати свет да се десило нешто што се није десило.
Да имају чврсте аргументе они би их показали. Одлагати то за неко касније време, као што је то рекла представница Пентагона, заиста је неозбиљно од једне тако велике институције, али то је аргумент о ерозији међународних права и међународних односа. Сада се поставља питања где је крај тог односа САД према Сирији, у конкретном случају, или према неком другом кризном жаришту.
Да ли очекујете да ће се на овоме завршити и да ће кренути преговори?
— Постоје два сценарија. Један је да је рат у Сирији при крају и да га треба увести у политичко поље. Ту постоје одговарајуће формуле, а најшира је женевска конференција и то је следећи корак. Други сценарио је да треба очекивати нове провокације САД и Запада, јер Сирија представља кључ Блиског истока у политичком, војном, али и у енергетском погледу и ситуација се у том смислу битно мења за САД. Да ли ће на овоме остати и да ли ће се сиријска криза преселити у Женеву и тамо политички завршити у оквиру израде новог устава и укључивањем свих фракција које постоје у Сирији? То је оптималнија варијанта, али до тада не треба искључити нове ексцесе и покушаје САД да на сваки начин остану у Сирији. Неколико пута је Трамп најављивао да ће Американци отићи из Сирије, али се то није десило. Зато је тешко све ставити на прву опцију. Она јесте реалнија, али не искључујем ни ову другу.
Да ли је Асад из напада изашао јачи?
— Мислим да јесте. Добио је подршку и на улицама Дамаска, оборио је чак 73 томахавка, оборио их је не са С-300, већ са старим системима. Асад је из овога изашао уверенији, његова армија је добила још више на снази и може чврсто да контролише целу ослобођену територију што је кључно за даљи процес политичког регулисања. Дакле, ако Асад буде контролисао ту територију биће му боље и преговарачке позиције.
Али није само Асад изашао ојачан. И Тереза Меј је неке своје унутрашње проблеме замаскирала нападом, баш као и Доналд Трамп. Додајмо да је акција предузета без претходног одобрења Конгреса САД, као што није било ни одобрења Парламента Велике Британије.
Да ли су САД и Британија прекршиле не само међународно право, већ и своје законе?
— Трампова унутрашња позиција је јако рањива. Он у унутрашњој политици има страховито много проблема. Један је руски фактор који се наводно мешао у изборе. С друге стране, Трамп има великих проблема и са демократама, али и са својом антиглобалистичком политиком. Једна држава која се прославила глобалном и либералном политиком то сахрањује и њој се то враћа као бумеранг. Трампу то везује руке. Једна оваква акција га растерећује унутрашњих проблема за неки одређени период. Слична је ситуација и са Терезом Меј, али и са председником Макроном. Он има наполеонских амбиција, али и талас штрајкова у Француској. Зато је најзгодније извести овакав напад и тиме ће се људи бавити месец-два дана, а дотле ће се неке ствари у унутрашњој политици средити.
Председник Вучић каже да је бомбардовање Сирије за нас болно сећање, а да ми као мала земља не треба да се мешамо. Ипак, да ли би дешавања у Сирији могла имати икакве последице по Србију, рецимо тиме што би скренула пажњу са нашег проблема, а то је Косово?
— Косовом се у Вашингтону не бави Трамп, а чак ни државни секретар. Тим проблемом се баве високи функционери Стејт департмента. Код њих Косово није на агенди државног руководства. Европа има други сензибилитет за Косово и Метохију, јер је оно рак рана за најуређенији континент на свету и код њих је то питање више на агенди. У посети нам је био француски министар спољних послова Жан Ив ле Дријен, председник Вучић је био код канцеларке Меркел. Не верујем да догађаји у Сирији могу да имају неког посебног утицаја на нас, али оно што произилази из последњих посета јесте да се чини да постоји мало већи степен разумевања за питање Косова. Али једно је извесније: Србија, чини се, добија мало више времена, да не мора да решава то питање у цајтноту.
