Турски председник Реџеп Тајип Ердоган последњих година активно реализује свој план — ревидирање мировног споразума из Лозане којим је 1923. године Турска добила свој данашњи облик. Она се тада морала одрећи великих територија Османске империје, међу којима су била грчка острва, север Ирака богат нафтом, као и северозапад Сирије са Алепом. Тај споразум је деценијама представљан као велика победа, али са тим се не слажу идеолог неоосманске Турске Ахмет Давутоглу и његов реализатор Реџеп Тајип Ердоган.
„Наша нација и наша држава се спремају за остварење велике мисије — успостављање новог светског поретка“, рекао је једном приликом Давутоглу.
Прилику да озбиљно крене у остваривање те мисије Турској је пружило „Арапско пролеће“ које је запалило Северну Африку и Блиски исток.
Турска, потпомогнута својим верним савезником Катаром, подржала је Муслиманску браћу у Египту, док је у Сирији била на страни противника актуелног председника Башара ел Асада — није било важно да ли се радило о исламистима или грађанској опозицији, само да су за промену власти. У Ираку… тешко је рећи кога је тамо подржавала, али се зна да је терористичка организација ДАЕШ преко њене територије трговала нафтом.
„До 2023. године Ердоган планира да створи нову Турску. Према картама које објављују турски медији (на пример листа ’Милет‘) чиниће је не само садашње територије“, рекао је за Спутњик политички аналитичар из Јерменије Рубен Сафрастјан.
Према његовим речима, у оквиру Турске ће се наћи северна Сирије (заједно са Алепом), север Ирака (са Мосулом и Киркуком), север Кипра, део Балкана, део Азербејџана, Батуми.
„Према територијалном плану нова Турска, о којој маштају Ердоган и његове присталице, треба да буде много већа. Није случајно што у последње време изјављује да садашња територија није у складу са реалном Турском“, рекао је Сафрастјан.
У јужном правцу је највише урађено по питању потенцијалног померања граница. На северу Сирије је већ освојен Африн, воде се преговори са Американцима да се повуку из Манбуџа, север провинције Алеп већ држе протурске снаге, само је још град Алеп остао ван домета Анкаре. Што се тиче Ирака, најављена је заједничка операција са ирачким снагама против терориста на северу земље. Ердоган се тек спрема да узме део који, како он сматра, по праву припада Турској.
Турска не оставља без пажње ни своју западну зону утицаја — Балкан и Егејско море. Она је на нашим просторима присутна још од деведесетих година прошлог века. И „Косово је Турска, и Турска је Косово“ и Босна је већ предата у „аманет“ Ердогану. Међутим, и поред таквих запаљивих изјава, Турска за сада нема такав утицај на Балкану, какав би желела и биће јој потребно нешто више од сећања на прошла времена да се учврсти на Балкану.
Ствара се утисак да је Ердогану посебно тешко да са своје обале гледа грчка острва која никад више неће бити Турска.
„У Лозани смо предали Грчкој острва у Егејском мору, са којих се крик чује до наша обале. Тамо су наше џамије и наше светиње“, пожалио се једном приликом турски председник. А мало је вероватно да ће му бити дозвољено да анектира и северни део Кипра. Мада, постојала је нада када се Грчка налазила пред економским сломом. Неки турски медији су писали да Атини предстоји да моли Анкару да јој уступи део енергетског богатства Средоземног мора. Ипак, колико год да је Грчка слаба, Европа никад неће дозволити Турској да се шири на запад.
Наредних 5 година ћемо пратити да ли ће се остварити сан турског „султана“ Реџепа Тајипа Ердогана. Не само што се тиче територијалног проширења, већ и државног уређења. Те промене су и најреалније.
