Доналд Трамп је као неки метеор улетео у глобалну политику и служи се средствима и методама које који нису уобичајене у међународним односима, каже за Спутњик професор Факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња.
Трамп је сам себи доделио улогу реформатора, каже Црнобрња. Сада покушава да реализује обећања изречена током кампање, али се и разоткрива да није експонент индустријског, већ војно-индустријског капитала.
— Напад на Сирију је само један у низу изнуђених потеза у врло опасној игри, која истовремено и има обличје помало детињасте игре. У његовој личној мотивацији стоји страхопоштовање према Путину и његовој политици како је успео да надмудри све стратегије које деценијама владају на Блиском истоку и сламају га. У првом потезу који је направила Русија ствари морају да се сагледају на нови начин и ту постоји једна мала вендета, али она је заснована не на аргументима, него чисто на емоцијама.
Да ли је напад на Сирију извршен под притиском медија?
— Клинтонов изум је био кршење међународног права и бомбардовање. То се десило Србији, то је био преседан, а сада може свуда, али само уз благослов Америке. Све је игра, театар. Увек крене са неке друге адресе која то захуктава. Случај Скрипаљ је био припрема јавног мњења. То је класична пропаганда техника, да народ обрати пажњу на то колико су Руси зли. Онда крене трагикомичан политички театар — Трамп и Американци установљавају „ново нормално стање“. Даље се све креће по инерцији којом су се они кретали после слома комунизма и пада Берлинског зида. Заузели су позицију глобалне суперсиле коју није лако напустити.
Шта треба да очекујемо даље?
— Од последњих америчких избора води се непрестана антируска пропагандна кампања која добија своје разне акценте. С времена на време морате да имате конфликт који се брзо разрешава, након тога долази виши конфликт и тако све до климакса. Скоро сам сигуран да нико неће да погуби нерве до те мере да се упале атомска оружја. Оно што се најављује годинама су локалне мале атомске експлозије. Чека нас Светско фудбалско првенство у Русији, а ја правим паралелу са Олимпијским играма када је СССР био под бојкотом Американаца. Стално имамо концентричне кругове конфронтације. То је спирала која је кренула 1918. године. Питање је да ли ће доћи моменат у којем ће се међународне снаге и односи колико-толико ускладити да би људи могли мало да дишу. Општеприхваћена чињеница је да је криза перманентна и да више не може да се надамо да ћемо се опустити. Економска, еколошка криза, свака — живот у кризи, то је „њу нормал“ 21. века и ту назад нема.
Зашто је Русија стално на мети?
— Постоји велика завист према Русији, али и Кини, Индији, јер су те моћне државе успеле да организују свој унутрашњи политички живот у контри са оним што Британија и Америка пласирају као нови модел за наредне векове. Делује непробојно и не могу да га буше бранећи људска права. Русија је под опсадом фактички од 1918. године, али никад није била ничија колонија. Кина је била колонија на чијем тлу су се догодили језиви масакри које је учинио Јапан. Обе те нације имају трауматично искуство због страних сила, док те исте силе имају језиве проблеме да превазиђу било који мањи пораз. Та група, која није англосаксонска, успела је да направи одраз у неким мањим државама и то је оно што „жуља“ Запад.
Колико на светско мњење утиче то што су западни медији отишли у Думу и посумњали у истинитост њихових политичара да се хемијски напад заиста догодио?
— То је чиста пропагандна матрица и невероватно је колико гледаоци и читаоци наседају. То је та комбинација кад имате лидере који лажу из дана у дан једну исту тему и то је оно гебелсовско. Кажете неистину хиљаду пута и постане истина.
Да ли се неко сећа Скрипаља од пре пар недеља и због чега је покренута иницијатива за протеривање руских дипломата?
— Да ли се неко сећа Маркала? То су увек ти почеци који морају да имају неку бомбастичну, велику, трагичну причу у себи. Говорим као драматург, режисер. Почетак приче мора да буде нека драма, мора да се деси нека експлозија и одатле кренете у пропаганду, пуните уши слушаоцима, гледаоцима и другим политичким факторима. То је театар апсурда.
Колико је публици то јасно?
— Публика у Србији која је навикла на ту врсту антипропаганде, она то разуме и због тога има додатне емоције према томе што се дешава у Сирији. Дамаск је најстарији град на планети у континуитету — 5.000 година и сада неко хоће да га пресложи на свој начин и да тамошњем становништву уведете неку своју демократију. Мој факултет су прошле хиљаде избеглица прошле године. Из Сирије су бежали лекари, инжењери, врхунски образовни, културан свет. Ипак, људи који одлучују о њиховим судбинама говоре својим, езоповским језиком, а публика и становништво су нека врста колатералне штете. Онако како сада Британци третирају своје становништво, можда га никад у историји нису тако ниско поставили. Њихова моћ је најснажнија управо у медијима којима влада та технолошка матрица и ту је њихова предност.
Макрон важи за новог лидера ЕУ. Да ли он има ту снагу или иза њега њега стоји Америка?
— Француска има вишевековну културу, озбиљно уређену државу, а још је и нуклеарна сила, све то му даје снагу. Слично је и са Русијом, а то Американци не схватају. Није питање да ли ће он надјачати Меркелову, већ је питање односа снага. То је политика, то је игра могућег. Оваквим потезима истовремено укида радничка права. Ако ће он бити тај који ће да демонтира социјалну француску државу, онда ће да уђе у историју као велики реформатор. Француска има традицију Де Гола који је изашао из НАТО-а, који није дао Енглеској да уђе у ЕУ, онда је пао, нестао, улица га је склонила. Тако ће и Макрон вероватно да покуша да одигра ту игру, да буде велики европски државник, а можда чак и светски.
Шта нама поручује?
— Рекао је амбасадору да Србија случајно не поверује да Француска није 100 одсто за то да Србија буде у ЕУ, а ту играју на нашу емоцију, те наше везе између две државе током ратова. Он је знао да ће то да изазове питања, не само код нас, него и код Немаца. У ствари, подтекст је главни, а то је да ми у Европи морамо прво себе да испитамо много добро.
Какву то слику даје овдашњем становништву?
— Овдашње становништво треба да зна да ништа не успева као успех. Ми треба да будемо успешни сами по себи и да користимо одличне уговоре са Русијом и добру позицију са Западом, а не да то дижемо на неко судбинско политичко питање. Мање земље су постале успешне тако што су успеле унутар себе да искорене корупцију и да уведу владавину права. То треба да буде и наш циљ.
Према речима српских политичара, наш највећи проблем на путу ка ЕУ је КиМ?
— Наш највећи проблем уопште смо ми сами, наша култура која је потпуно антиутилитарна. Наш хендикеп је политичка култура која је на много ниском нивоу зато што није негована као култура. Последњих сто година ми имамо политику као тучу за влашћу, а не као културу. Да смо ми културнији, били би и Албанци и обратно.
Да ли може да дође до промене у начину размишљања младих у Србији?
— Може, али забрињавајућа је чињеница што су млади прешли у модалитет тренутног стања. Има много људи који немају појма о својој културној историји. Још горе је што немају ни знатижељу. Ми добијамо индиферентне генерације, оперисане од хистеричне политичке игре, а које не занима да нешто конкретно активистички ураде да то промене. Та аполитична омладина можда је и највећа опасност за наредни период. Генерација која би могла да се ухвати у коштац са проблемима још није на помолу.
