Лијепа наша Црна Горо: Билборди о „српским окупаторима“ запалили Будву (фото)

Такозвани Дукљани отпочели су агресивну кампању са тврдњама да су билборди у Будви скандал и провокација, па чак и „удар на уставни поредак Црне Горе“, а ништа мање нијесу интересантни ни ламенти да чак ни НАТО не може да заштити Црну Гору, јер се Члан 5. Алијансе „не односи на заштиту од зла домаћега“.

Колико је ствар постала озбиљна, говори и реакција Министарства културе Црне Горе које се огласило саопштењем да су билборди у Будви „покушај фалсификовања историје“. Нарочито је занимљиво образложење тог министарства како „сви историјски извори недвосмислено указују да је ослобођење Будве представљало чин повлачења аустроугарске војске са црногорског приморја, у чему није учествовала армија ниједне друге државе“, као да се ратови добијају и губе добровољним повлачењем и капитулацијом.

​Ко ту заправо фалсификује историју и да ли је српска војска која је 1918. године ослободила Црну Гору, па и Будву, била ослободилачка или пак окупаторска, како гласи теза која се последњих година активно промовише у црногорској јавности?

У озбиљној историографији одавно је разјашњено питање да ли је српска војска ослободила Будву, као и шта се све десило 1918. године, каже за Спутњик др Будимир Алексић, коментаришући најновије догађаје поводом постављања билборда у част „ослобођења Будве“. То што црногорска митоманска историографија, односно псеудо историографија, и актуелна политика успостављају тезу да је била окупација ствар је једне политике и идеологије која је еминентно антисрпска, додаје Алексић. 

„У науци код свих озбиљних и добронамјерних људи који желе да знају истину, нема спора шта се десило 1918. године, а то је да је Црна Гора већински одлучила преко својих политичких представника да се уједини са Србијом и да заједнички уђе у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и да је српска војска била ослободилачка, управо онако како пише на плочи изнад градских врата у Старом граду у Будви. Наравно, идеологија која тако нетачно и злонамјерно гледа на те догађаје, јасно је да је против обиљежавања јубилеја који је био малтене најзначајнији у историји Будве“, каже Алексић. Он додаје да је тај град вјековима био под окупацијом још од времена државе Немањића, у чијем је саставу био, и да је ослобођен тек 1918. године.

Објашњавајући апсурдност појединих тврдњи, наш саговорник подсјећа да је управо 1918. године Црна Гора добила највећи дио приморја, које је и данас дио њене територије.

„На Берлинском конгресу 1878. године Црној Гори су припали Бар и Улцињ. Око Улциња је био дугогодишњи спор, док је Бар био у саставу Црне Горе, а граница је била ријечица Жељезница која је на улазу у сâм град Бар, што је била граница између Црне Горе и Аустроугарске. Остали дио данашњег црногорског приморја остао је у саставу Аустроугарске све до 1918. године. Већинско становништво било је убједљиво српско и православно, уз нешто мало римокатолика, и сви су они једва чекали да се ослободе од аустроугарске окупације, тако да на пример 1918. године Бока доноси одлуку да уђе у састав Краљевине Србије. Са историјског становишта ствари су потпуно јасне“, изричит је Алексић.

Коментаришући шта је крајњи циљ овакве политике власти у Црној Гори, Алексић сматра да се све ради „у функцији сијања мржње према Србима, држави Србији и српском народу у Црној Гори“, што све Црну Гору „води у један великохрватски пројекат“.

„Ово је режим који не доноси аутономно своје одлуке. Он је марионетски и сателитски и спроводи политику одређених западних сила и земаља НАТО-а предвођених Сједињеним Државама, а један од циљева тог пројекта је и исељавање становништва са сјевера Црне Горе. То није ствар незнања, дилетантизма или неспособности, већ је то пројектована ствар да се иселе и Срби и Муслимани са сјевера и да их буде што мање, јер власт и њени ментори осјећају тај простор као баласт за ову и овакву Црну Гору, а све у функцији ’кроатизације‘ Црне Горе, што је стратешки циљ неких западних центара моћи“, каже Алексић.  

Наш саговорник у том смислу сагледава и теорије о Црној Гори као „Црвеној Хрватској“, које се пласирају и преко образовног система и културних установа и медија.

„Још 2010. године Министарство иностраних послова преименовано је у Министарство вањских послова, што је кроатизам пар екселанс, док ових дана иде и емисија на Јавном сервису ’Стање на црногорским цестама‘ (а не ’путевима‘), као што се то каже у Хрватској. Дакле, припрема се терен за што већу кроатизацију Црне Горе“, верује Алексић.

Он тако објашњава и изјаву Мила Ђукановића да „ми излазимо из традиционалног источно-православног цивилизацијског круга у који су нас увели Петровићи и да би сада требало да се укључимо у западни римокатолички цивилизацијски круг“.

„Отуда отклон према Русији, према православљу, нашој традицији и историји, а Црна Гора иде путем латинизације и кроатизације“, закључује наш саговорник.