„И то могу да кажем, и Харадинају и онима иза њега, на свакој улици, у Београду, Приштини, било где, без трунке страха. Зато што знам где стојим и иза чега стојим“, рекао је Вучић у интервјуу за недељник „Експрес“.
Председник је рекао да је његова политика, политика живота и нагласио да му је и у преговорима са Приштином „тај живот, наш овде и Срба на Косову, на првом месту“.
Вучић сматра да је први и основни проблем у преговорима чињеница д имамо посла са људима, са силом, за коју је косовска независност готова ствар. Он је рекао и да је косовски премијер Рамуш Харадинај само гласноговорник „и то не Косова и албанских идеја, него пре свега онога што Америка жели и хоће да спроведе“.
„Хајде да не заборавимо колико би Харадинај истински био храбар да нема иза себе, вероватно највећег ’мангупа‘ на свету, оног који нас је, он, а не Харадинај и ОВК, и победио 1999. године и који јесте и аутор и реализатор косовске независности“, рекао је Вучић.
Са друге стране, како је навео, ми смо у великој мери и сами.
„То не значи да немамо пријатеље у свету. Русија и Кина свакако то јесу, али овде, на овом терену, у овим преговорима, ми највећи део тога морамо сами да изнесемо. Морамо да станемо пред све остале и да кажемо јасно шта желимо“, поручио је Вучић.
Подсетио је да је Џон Кенеди говорио „да се не плашимо да преговарамо, али да нам основа за преговоре не буде страх“, као и на Кенедијеву реченицу која се, сматра Вучић, савршено уклапа у основни захтев Београда — нема преговора када ти кажеш — ово што је моје, моје је, а о ономе што је твоје можемо да преговарамо.
„Па не може. И Харадинају и онима који стоје иза његове наводне храбрости. Не може, пошто преговори нису преговори ако се не завршавају компромисом. Све друго била би присила, противправна, али и без дугорочних обавезујућих последица. Хенри Кисинџер је то формулисао када је рекао да нема преговора у заробљеништву. И да, и када их има, онај с друге стране мора да буде свестан да ће пристанак заробљеника бити изнуђен, да ће бити добијен присилом. А такви уговори нигде на свету не важе“, напоменуо је председник Србије.
„И то је оно на чему ја, на чему Србија стоји у овим преговорима. Хоћемо их, никада нећемо одустати од њих, али да будемо заробљеници, да се плашимо и зато пристајемо, да не добијемо ништа, е, то не може. И то могу да кажем, и Харадинају и онима иза њега, на свакој улици, у Београду, Приштини, било где, без трунке страха. Зато што знам где стојим и иза чега стојим“, рекао је Вучић.
На констатацију да преговоре губи онај ко први помене цифру, те питање да ли је ико помињао било какву цифру, Вучић одговара „нико“.
„Превише све ово дуго траје да би било ко добио или изгубио на тај, аматерски начин. И јесте да све време говоримо о вредности, о ономе шта је у целој тој причи вредност за нас, а шта за њих, али је та вредност, у оба случаја, превише велика да би се одредила било каквим бројевима“, напомиње председник.
„Нећу, на крају, да дозволим да наша вредност не вреди ништа“, нагласио је он.
Он је истакао да је Косово наша вредност, нешто што је непроцењиво, место наше културе, споменика, историје, али је нагласио да не жели да ту вредност мери животима.
„Посебно не животима Срба са Косова, али ни животима свих других грађана Србије“, поручио је Вучић.
Он је рекао да то не може да дозволи, и то не само као неко ко мисли да је живот изнад свега, него и као рационалан човек, који зна колико нас је мало и „колико сваки сан о Косову престаје оног тренутка када нас не буде било“.
На констатацију да нема намеру да остави мноштво споменика иза себе, Вучић каже да је то најгадније питање.
„Колико је ко мртвих и славних иза себе оставио. Неки пут ми се чини да је једина мера, која је овде прихватљива, она која је у гробовима и костурницама. И дође ми да све питам, па зар стварно то хоћете? Да и ово мало нас изгине? За неки мит, имагинарну славу, за нови пораз, или за прескупу победу после које никога више неће бити. И плашим се тога, најискреније“, каже председник.
Како прецизира, плаши се да ли ћемо имати довољно снаге, воље, жеље, па и времена и случајности да тај део у себи променимо и да почнемо да волимо живот и да престанемо са „идеологијом смрти као једине извесности“.
Живот је, напомиње, извеснији од смрти.
Према његовим речима, сувише дуго смо били окренути само себи, да нисмо приметили да нас нема и да се смањујемо и ишчезавамо.
Подсетивши да се у Кини годишње роди око 17 милиона беба, у Русији више од милион и по, а у Америци скоро четири милиона, Вучић каже да су то они који ће сутра чекати нашу децу, „наших шездесетак хиљада беба, колико се у Србији годишње роди, да са њима раде, сарађују или, можда, да њима владају“.
„Мали Албанци данас, са чијим родитељима хоћемо да нађемо решење, сутра ће бити велики Албанци са којима ће наша деца или да сарађују или, ако смо довољно луди да и ову шансу пропустимо, можда и ратују. А њих ће бити више. И те бројке су, као и све бројке, неумољиве. Њих је све више, нас је све мање“, рекао је Вучић.
„Колико нас ће сутра бити спремно да разуме Албанце, или ћемо свако неразумевање користити као прилику за нови сукоб? О томе ја размишљам када причам о потреби да подигнемо наталитет, али и о потреби да нађемо начин за сарадњу са Албанцима, баш као и када говорим, тражим, укидање економских баријера на Балкану и стварање заједничког тржишта. Због бројки. И због јасног погледа у будућност, која, одмах да вам кажем, ни за кога на овим просторима није добра ако не нађемо начин да се и природно и економски повећамо“, рекао је Вучић.
Како је додао, Србија, Босна, Црна Гора, Албанија, Македонија… све су то тек статистичке грешке на великој мапи света.
„И тек када се о нама буде причало као о простору са двадесет и више милиона људи повезаних заједничким тржиштем, можемо да рачунамо на то да смо равноправни партнер. Сви ми. И ако је данас нешто наш посао, онда је то управо — размишљање о будућности, припремање за будућност, тражење решења за њу. А што ја не видим ту будућност без деце, па извините, не видим је. И није то ни израбљивање жена, ни њихово подјармљивање, ни изнајмљивање материца за паре, то је само гола чињеница. Да, ако било шта хоћемо, мора да нас буде. Или, назовите то мојом политиком. Политиком живота“, поручио је председник.
Она га, нагласио је, тера и на разговоре са свима у региону, и на ту тешку улогу, да људима у Србији каже да нестају, и да нешто, по том питању, морају да ураде.
„И то ће, на крају, и да остане иза мене. Да сам уложио у живот. Не у смрт“, рекао је председник.
Танјуг
