Ди Гајио, који је написао неколико књига, међу којима су „Косово — опрез за Европу“, „Геополитика, историја и међународно право“, подсећа да су аутори пројекта „Керневропе“ немачки политичари Волфганг Шојбле и Карл Ламерс. Овај пројекат се тиче држава које се граниче са Немачком или су са њом економски, политички и културно повезане: Аустрија, Холандија, Белгија, Луксембург, Данска, Чешка, Словачка, Словенија и Северна Италија, наводи италијански експерт у коментару за Спутњик који преносимо у целости:
Срце пројекта је Берлин, главни економски актер Европе. Али Немачка је регионална држава, а не светска као што су Русија и Кина. Немачке елите су направиле кратковиди избор: евро је за Немачку постао начин да се повећа извоз њихових производа, али уз евро се не може направити сопствени савез држава. Спољна политика Немачке је смеша ароганције и егоизма, њихова политика не дозвољава да се ослободе од америчког утицаја. Немачка би могла да реализује пројекат „Керневропа“ само ако би на власти била друга влада.
У чему се састоји овај пројекат данас? Реализација „Керневропе“ би довела до поделе Европе на два дела: са једне стране би биле државе које улазе у овај пројекат и са друге државе ван њега. Данас је тешко претпоставити да пројекат укључује све европске државе, имајући у виду све несугласице које постоје у Европи. Важно је не дозволити да неразумевање остане нерешено, јер тада Европа никада неће моћи да се отараси америчког утицаја. Реализација овог пројекта би са друге стране довела до коначног краха америчке хегемоније, како у Европи, тако и у целом свету.
Савет за националну обавештајну делатност САД претпоставља да ће до 2025. године Европа прећи из атлантске сфере утицаја ка евроазијској. Америка чини све да до тога не дође. САД су учествовале у два светска рата, као и у Хладном рату, како не би дозволиле Европи да се трансформише у нешто попут супердржаве, која би сјединивши своје енергетске ресурсе са Русијом била у стању да им парира.
Европљани би требало да се плаше америчке хегемоније, а не руске или кинеске, а ево из којих разлога:
— САД су једина светска држава која има своје војне базе на територији Европе и она диктира Европи своју политику и начин живота. Овој ситуацији Европа није могла да се супротстави због опасности која је вребала од СССР-а, али сада је дошло време да се ствар узме у своје руке.
— САД су једина нација која засад има потенцијал да под своју контролу стави читаву планету, јер имају најјачу војску на свету и развијени индустријски сектор којим могу да задовоље све своје потребе. Америка је на првом месту у свету по научно-технолошким истраживањима.
— САД су морска држава чији се геополитички простор практично простире по читавом свету, они између осталог имају преко 600 војних база у иностранству, и то на свим меридијанима. Русија и Кина су копнене државе чије сфере утицаја ограничавају природни и људски ресурси. „Керневропа“ је пројекат копнене државе.
Упркос наведеним предностима, САД још увек нису завладале светом због обнављања политичке, економске и војне моћи Русије и Кине, али и регионалних држава попут Турске, Ирана и Немачке. Такође, ужасна спољна политика САД у Авганистану, Ираку, Сирији, Украјини је довела до тога да Вашингтон до сада, упркос постојању кључних претпоставки, није постао светска престоница. Треба додати и чињеницу да политички и економски крах „империјалне“ америчке политике, односно хиљаде жртава и милиона жртава, тешко може поднети чак и та велика Америка.
САД су империја која се налази у кризи, али нико нема ни довољно ресурса ни повода да је нападне. Осим тога, такав би напад довео до трећег светског рата.
Данас Русија и Кина чине геополитички савез који стоји наспрам САД. Али овај савез још увек није довољно јак да би реално могао да контролише Евроазију. Руси и Кинези немају савезнике у Европи. Сама Европа је путем НАТО-а као пупчаном врпцом везана за САД и тако постаје жртва америчких интереса који се често не подударају са европским.
Евентуално појављивање јаког међународног играча који се не би налазио под утицајем САД могло би да иде у корист кинеско-руском савезу. Постојећа геополитичка ситуација би се одмах променила: од једнополарног света под руководством САД, ка мултиполарном који се не би потчињавао једној држави. Тиме бисмо добили геополитичку ситуацију када постоји више светских и регионалних држава које делују у сопственим сферама утицаја и сарађују или конкуришу једне другима на међународној сцени.
