Доналд Трамп је најавио да ће се Иран суочити са „већим проблемима него икада раније“ уколико Техеран поново покрене нуклеарни програм. Успут, споразум са Ираном потписан 2015. године је назвао „лудим“, а Русији, Кини и Немачкој, трима државама које су и гаранти спровођења „нуклеарног договора“, упутио својеврстан ултиматум да у наредне две недеље исправе „ужасне мане“ или ће Вашингтон иступити из тог „пакета“.
Очигледно Трамп рачуна да су „на његовој страни“ Француска и Велика Британија, још две потписнице споразума са Ираном, тако да би у овом случају можда чак и половина „гарантних сила“ могла променити мишљење о једном од најважнијих питања за међународну безбедност.
То у сваком погледу забрињава. Посебно имајући у виду да иранско руководство није инсистирало на питању „покретања нуклеарног програма“ претходних месеци. Дакле, уместо да се Иран учини конструктивним партнером, да постане значајан актер у осигуравању регионалне безбедности у Централној Азији и на Блиском истоку, али и енергетске безбедности Европе и Кине, ова земља може постати поприште новог сукоба, зато што САД (уз терцирање Француске и Велике Британије) не желе да поштују споразум које су потписале још пре три године.
Међутим, треба имати у виду да је оваквих спектакуларних најава председника Трампа било прилично претходних месеци. То што имамо још један озбиљан и драматичан сукоб у најави не значи и да ће га бити.
У септембру 2017. године је „твитовао“: „Ким Џонг Ун из Северне Кореје, који је очигледно лудак коме не смета да изгладњује или убија свој народ, биће на искушењу као никада до сада!“ Да би затим у априлу 2018. године био најављен сусрет између председника САД и Северне Кореје, а састанком колега из Сеула и Пјонгјанга целокупна криза усмерена ка деескалацији.
У међувремену, Ким Џонг Ун је изгледа пристао да прекине нуклеарне пробе (које су ионако забрањене одговарајућим међународним споразумима и пратећим одлукама Савета безбедности и Генералне скупштине УН), али нико не спомиње да ће се одрећи нуклеарног оружја. Северна Кореја је постала нуклеарна сила и она ће наредних година тај свој статус постепено легитимизовати. Трамп је претио, претио и на крају шта се десило? Он је изгубио. Легитимизација статуса Северне Кореје као војне нуклеарне силе неповратно мења регионалне односе у Северном Пацифику.
Затим је, говорећи о „хемијском нападу у Гути“, председника Башара ел Асада назвао „животињом“ која ће се „суочити са неасагледивим последицама“. Епилог свега је скупа и неефикасна интервенција, у којој је релативно скроман број ракета стигао до мета, а и оне које су стигле погодиле су напуштене хангаре сиријске војске. То је једина интервенција оваквог карактера у савременој историји у којој није било ниједне људске жртве!? Толико о „несагледивим последицама“. А Асад је америчко бомбардовање искористио за покретање нове офанзиве и „чишћење џепова“ око Дамаска, чиме је, у тактичком смислу — завршио посао, а у политичком — оснажио своју преговарачку позицију пред наставак разговора са „умереном опозицијом“.
Због тога се и отвара питање: шта је Трампова спољна политика? Какав је његов поглед на међународну безбедност? Шта је садржина Трампове доктрине?
Сви амерички председници, од Другог светског рата до данас, остали су запамћени по својим доктринама. Доктрина Двајта Ајзенхауера се темељила на економској подршци државама Блиског истока у циљу „одупирања интернационалном комунизму“. Тако су успостављене дугорочне и стабилне релације са Јорданом, Саудијском Арабијом и Мароком, које трају до данас. Било је неопходно реаговати како на акције Совјетског Савеза, тако и на Насерове идеје о панарабизму и то је учињено Ајзенхауеровом доктрином. Темељно и свеобухватно.
Реганова доктрина је, посматрано са историјске дистанце и из данашње перспективе, била маестрална. Тицала се проглашавања Совјетског Савеза „империјом зла“ и пребацивања тежишта рада на НВО, академске установе, хуманитарне организације и медије. Државне институције су дефинисале стратегије за борбу против „империје зла“, а извођачи на терену су постали представници цивилног сектора, научни истраживачи, новинари…
Доктрина Џорџа Буша Млађег је остала запамћена по „теорији преемптивног деловања“. За разлику од Била Клинтона и његових „превентивних интервенција“, спровођених да би се „зауставила етничка чишћења“ и „спречили геноциди“ у ратовима који су трајали, Бушова доктрина установљава да рата не мора ни бити, већ је довољна и сумња да ће га нека страна изазвати, па да се против ње „преемптивно реагује“. Заједничко за све доктрине америчких председника јесте да се деловало у складу са проглашеним циљевима, сви државни капацитети су усмеравани да би се зацртано испунило, па је стога у понашању најзначајније силе у свету било неке логике и предвидљивости.
Са Трампом је све постало неизвесно и непредвидљиво. Амерички председник се брзо залеће, а онда нагло кочи. Свакако, са једне стране, за његове ставове донекле треба имати и разумевања. САД више нису суперсила у једнополарном светском поретку, већ велика сила у мултиполарном. Најмоћнија и најзначајнија, али ипак „само“ велика сила. Зато више нису у стању да једнострано реагују, већ су принуђене да око „корејског питања“ преговарају са Кином, а због кризе у Сирији са Русијом. Тешко је прихватити такву промену и схватити да данас више немате позицију у међународној политици коју сте до јуче држали. То је процес и сасвим сигурно ће потрајати док се Американци не навикну на нову реалност.
Ипак, са друге стране, треба упозорити и да се овакво понашање може завршити катастрофом, како за саме САД, тако и за остатак света. Трамп је неколико пута до сада успео да „нагло закочи“, али шта ће се десити ако му то следећи пут не успе. Можда му попусти концентрација, можда се „заинати“ неки други возач, можда и откажу кочнице…
Претње упућене Ирану су до сада најозбиљније које је изрекао амерички председник. Зато што би заоштравање односа између великих сила поводом Ирана могло довести чак и до новог светског рата. То је далеко крупније питање и од Северне Кореје и од Сирије.
Самим тим, било би значајно да председник САД овом проблему приступа много осетљивије. Односно да своје иницијативе уоквири у јасну доктрину. Без тога, деловање САД ће бити махинално, засновано на импровизацијама, а то је пут ка „производњи хаоса“ у међународним односима. Сада, такав приступ ће на крају приче највише коштати саме САД, али ће се до тог „краја прича“ одиграти још много криза и конфликата, што на овај или онај начин, у већој или мањој мери, угрожава све државе и све народе.
