Изгледа да није био много од помоћи ни савет Европске комисије да је добра регионална сарадња на Западном Балкану стратешки важна за евроинтеграције, а да је посао који се обавља у оквирима ЦЕФТА добар инструмент за унапређење добросуседских односа. На овим просторима политика и даље привреди узима меру.
Прошле године је обележено 10 година ЦЕФТА, односно потписивања новог трговинског споразума између садашњих чланица те асоцијације у којој су Македонија, Албанија, Босна и Херцеговина, Молдавија, Србија, Црна Гора и Унмик у име Косова и Метохије.
Сумирајући резултате оцењено је да је напретка било, о чему сведоче и бројке. Спољнотрговинска размена је повећана 2,5 пута, а извоз ЦЕФТА земаља повећан је 3,6 пута. Ипак, могућности ни изблиза нису искоришћене. Тако Албанија користи свега 40 одсто потенцијала, Македонија и БиХ само трећину, а извоз Србије је 27 одсто мањи него што би могао да буде.
У случају Србије, земље ЦЕФТА су други по реду спољнотрговински партнер, након ЕУ. Када је 2007. приступила ЦЕФТА, трговинска размена Србије са осталим чланицама износила је 1,8 милијарди, а данас она износи 3,9 милијарди.
Проблеми који спутавају већи извоз економија Западног Балкана су, међутим, видљиви голим. У њиховом корену је политика, на шта је прошле године упозорио министар трговине у влади Србије Расим Љајић. И они очигледно нису превазиђени. Напротив.
По оцени Љајића, са слободним тржиштем, које је ЦЕФТА споразум омогућио, завршена је листа његових успеха.
„Ми смо стали у правцу даљих економских интеграција које би требало да воде нечему што имају балтичке и нордијске земље“, оценио је он на регионалној инвестиционој конференцији која је управо одржана у Сарајеву. Поново је указао на то да су разлози за овакав исход пре свега политичке природе, јер се регион још бави последицама ратовања и нерешених питања из ’90-их година, као и других отворених питања која објективно отежавају успостављање пуне политичке стабилности у региону.
Упозорио је и на то да данас међу чланицама ЦЕФТА има више ванцаринских баријера него са било којом трећом земљом. Тако због честих застоја на граничним прелазима логистички трошкови у региону износе 16 одсто БДП-а, што је дупло више у односу на просечних осам одсто у ЕУ. А само један дан застоја смањује извозну вредност робе за један одсто. Када су у питању пољопривредни производи ради се чак о седам процената.
Балкан, изгледа, и даље не може да савлада сопствене демоне, па је овдашњим државицама окупљеним у ЦЕФТА и даље драже да комшији цркне крава него да повећају удео извоза у сопственом БДП-у, од кога им у крајњем зависи и привредни раст и стандард грађана.
Како функционишу комшијски односи показује пример Србије са Хрватском, која додуше није у ЦЕФТА од како је постала чланица ЕУ, али Србија са чланицама ЕУ такође има споразум о бесцаринском извозу, који би требало да омогући лакши проток робе. Тако је септембра 2015. после пет дана потпуне блокаде границе са хрватске стране и после непуна два дана српских контрамера, тек после интервенције ЕУ комесара за проширење, Јоханеса Хана, Хрватска обуставила блокаду. Километарска колона камиона поготово оних са кварљивом робом из сата у сат је множила губитак.
У августу прошле године, опет се Хрватска досетила ванцаринских баријера за воће и поврће увезено из балканског комшилука. Жалба је стигла и до Европске комисије. Загреб је опет морао да се повуче.
Најсвежији ЦЕФТА пример је случај са извозом српског брашна у Македонију. Скопље је пре месец и по дана, кршећи ЦЕФТА споразум, покушало по ко зна који пут да саботира увоз. Између Београда и Приштине, на пример, постоји 21 препрека у протоку робе. И тако редом. Креативности, како је приметио Љајић, једино не мањка када треба смислити нову ванцаринску баријеру, одржавајући илузију да ће тиме заштитити сопствену економију.
