И поред спознаје косовских званичника о његовој важности, српски стручњаци, а још мање јавност, нису упознати шта се заправо крије на његовом дну. Због свеопште летаргије друштва, млади др Душан Јововић, човек који се бави истраживањем и заштитом српске културе, уметник и редитељ, започео је рад на документарном филму „Газиводе, путевима Јелене Анжујске“.
Тврди да језеро крије многе тајне — гробља, цркве, некрополе, али и прву школу за даме и двор Јелене Анжујске. Јововић сматра да људи у Србији веома мало знају о нашој баштини и наслеђу на Косову и Метохији, а да их са друге стране често спомињу.
„За одлазак на КиМ довољна је лична карта и жеља да се обиђе оно о чему се стално воде расправе. Овај пројекат радимо мало из револта, мало из бунта. Окупио сам ’диверзантски‘ тим врхунских стручњака“, каже Јововић.
Ко је била Јелена Анжујска?
На документарном филму са Јововићем ради и др Катарина Митровић, историчарка која је дуги низ година фасцинирана ликом и делом најзагонетније српске краљице средњег века. Подсећа да је Јелена Анжујска била супруга краља Уроша Првог, мајка светих српских краљева Драгутина и Милутина, бака Стефана Дечанског и Цара Душана. Она је била изузетно значајна жена која је дошла са Запада и једина српска средњевековна краљица која је проглашена за светитељку.
Митровићева каже да ће бити откривене многе тајне, али оно што је још значајније, мисли да ће филм пробудити интересовање, не само за краљицу Јелену, већ за прошлост, о томе колико је Србија тада, у последњим деценијама 13. и на почетку 14. века стајала високо изнад Истока и Запада и колико је умела да баштини најбоље и од једног и од другог културног круга.
Душан Јововић, којег називају и српским Индијана Џонсом, каже да је потапање котлине и српске баштине планирано дуго, а урађено веома брзо.
„За мање од шест месеци одлучено је да се изгради језеро, а да би се добили услови за потапање, морао се прво послати археолошки тим на то подручје. Требало је испитати 25 километара, а тај посао је урађен за само три месеца. Тим су чинили Албанци и Срби, забележено је око 30 локалитета, а онда је одједном половина те документације, у којој је било пописано што је све доле нађено, нестала. И саграђено је језеро, а средњовековна богатства потпуно су заборављена и потопљена“, каже Јововић.
На целу ситуацију у то време упозоравали су и новинари. Тако је Политика 5. маја 1970. писала:
„Одавно се говори да ће наша позната научна имена приступити ближем изучавању ових споменика, али од тога још увек нема ништа. Ово је последњи час да се нешто учини.“
Јововић додаје да ништа од тога није урађено.
„Обраћао сам се нашим институцијама више од 30 пута, са молбом да је битно поновити то истраживање и заштитити оно што је остало. Речено ми је да не постоје услови, да нема средстава и да немамо стручни тим да то урадимо“, прича аутор документарног филма.
Помоћ руских подводних археолога
Ипак, имали смо озбиљан пројекат и људе који раде из срца, каже Јововић. Тако је вођа српског ронилачког тима Божана Остојић, која партнерски са њим ради на овом пројекту, послала документацију Руском географском друштву, елитној екипи за таква истраживања, чији је покровитељ министар одбране Сергеј Шојгу.
То је део тима који се бави свим археолошким пројектима везаним за дубока роњења. Нису директно везани за министарства, већ наступају као НВО.
„Тај тим је на основу нашег пројекта из Санкт Петербурга дошао на КиМ — њих 40-ак са четири комбија и са опремом од два и по милиона евра. То је највећи пројекат српско-руске сарадње после рата на Косову и Метохији. Језеро је дубоко 110 метара, тако да смо са веома озбиљним руским скенерима урадили 3Д пресек. Радили смо у више координисаних тимова историчара и подводних археолога. Ипак, и поред лоших временских услова, одмах смо осетили братску везу — они су се радовали више од нас када смо нашли цркву из 13. века потопљену на скоро 50 метара и Кулу звонару од седам метара“, прича Јововић.
Пројекат се радио у фазама, због отежавајућих околности — Кфор га надлеће, честе су промене временских услова, таласи знају да буду високи, а снимало се у јануару због боље видљивости, наводи аутор филма и додаје да је веома битна подршка одређених институције, као што је то музеј Српске православне цркве и Музеј Херцеговине у Требињу, јер Јелена Анжујска својом владавином није била везана само за Косово и Метохију.
Катарина Митровић додаје да је Јелена господарила великим делом Зете са градовима као што су Котор, Бар, Улцињ, Будва, Скадар али и Требиње.
„Последњих неколико година Музеј Херцеговине, на челу са сјајном директорком Иваном Грујић, истражује тај локалитет, који је заправо на месту музеја унутар Старог града. Локалитет крије небројене тајне — копало се врло дубоко да би се дошло до онога што сада већ готово извесно сматрамо да јесу дворови краљице Јелене у Требињу“, наглашава историчарка Митровић.
Рад на овом документарном филму траје већ три године, а једино је„ Електропривреда Србије“ донирала новац за два сочива за камеру без којих не би била могућа снимања.
Јововић каже да остатак новца засад иде из уштеђевине.
„Надам се да ће неко препознати вредност пројекта, а и ако не препозна, верујем да ћу са пријатељима да изгурам његов завршетак кад-тад. За себе могу да кажем да сам благословен да могу да се бавим овом темом и да могу да се похвалим да велики број људи на КиМ овај пројекат доживљава лично. Желим да се на захвалим ’екстра дружини‘ са КиМ на свему јер без њих овај пројекат не би био могућ“, закључује др Душан Јововић.
