Ради се, дакле, о некоме задуженом за стратешка промишљања и дугорочна усмеравања. Када је већ о анализама западних аутора реч, према њиховом мишљењу, реч је и о човеку из Путиновог окружења који је био расположен за договор са САД и европским земљама о кључним питањима која се тичу међународне безбедности. Са друге стране, сама тема овог текста је врло провокативна. Чак и да ју је обрадио неко од утицајнијих руских интелектуалаца, удаљених од центра одлучивања, свеједно би се том тексту придао значај, пре свега на Западу. Овако, пошто је тема таква каква јесте, а испод свега се потписао један од најутицајнијих људи у Москви, све добија на тежини.
Најважнији закључци релативно кратког рада су да западњачки и руски „софтвер“ нису компатибилни, па због тога и не могу функционисати у „једном систему“, да је Русија „била на Истоку 400 година, а затим је отишла на Запад још 400 — ни једно ни друго се није примило“, те да је „потребна идеологија трећег пута, трећег типа цивилизације, трећег света, трећег Рима“. Сурков се, мада то нигде не наводи, у доброј мери ослања на раније тезе бројних аутора, још од Николаја Данилевског, па рецимо преко Петра Савицког до Вадима Цимбурског. Само што су то раније била више теоријска разматрања, које је Кремљ могао да узме у разматрање или их једноставно игнорише, а данас, с обзиром на функцију и репутацију аутора, ово више представља план деловања него академски рад.
Наравно, западни пропагандни центри су све ово растумачили онако како им краткорочно одговара. Кренула је прича да се Русија „окреће изолационизму, припрема за „сто година самоће“. Као и увек, све то уопште није битно. Није Сурков писао да би се бавио „руском пропагандом“, већ да би најавио будуће дугорочно усмерење Москве. У том контексту, његов иступ би најпре требало упоредити са говором Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године. Тада је председник Русије подвукао да „за савремени свет једнополарни систем је не само неприхватљив, већ и немогућ“ и још поручио како ће активно радити на успостављању мултиполарног поретка, заједно са Кином и Индијом.
Данас нам из његовог кабинета стиже и објашњење како Русија види своје место у мултиполарном свету, како схвата своју улогу и чему ће стремити. Сада, само по себи ово јесте важно, зато што ће то утицати на укупне међународне односе. Али за оно што подразумевамо под историјским Западом, ово не само да је важно, већ у одређеној мери и пресудно. А пошто су и балканске земље таман на средокраћи између Русије и Запада, итекако ће се тицати и нас. Зашто?
Покушај Русије да уобличи свеобухватну „идеологију трећег пута“, различиту и од „западног евроатлантистичког“ и од „источноазијског“ јесте свакако и њена тежња да се „окрене себи“, али је истовремено и порука кључним европским државама да је било какво партнерство у будућности немогуће, те да ће Русија у политичком општењу са њима наступати онако како оцени за сходно у датом тренутку. У преводу, то значи да све оне институције које су грађене претходних деценија, од ОЕБС-а, преко Савета Европе до Партнерства за мир — једноставно неће имати неку претерану сврху.
Питања којим механизмима осигурати континенталну безбедност и како институционализовати будуће односе у Европи морају бити преиспитана и поново размотрена. Русија више неће прихватати да буде једна од чланица којој ће у „европским форумима“ наметати решења, прегласавати је или јој чак суспендовати чланство. Самим тим, морају се осмишљавати и нови формати за свако будуће деловање у Европи. Оно што смо до сада имали више није у функцији, ово што сада имамо не служи сврси.
Наравно, појавиће се многи који ће критиковати овакво позиционирање Русије. Британски медији су већ констатовали како је ово о чему Сурков пише „мрачни поглед на свет“. Можемо сада „летњи дан до подне“ расправљати шта су узроци, а шта последице, „ко је први започео“ и ко никада другој страни није веровао. Али, у суштини, то ће бити јалове расправе.
Пред собом имамо нову реалност. Владислав Сурков нам је то лепо најавио. Партнерства између Русије и Запада више нема. Самим тим, међународне (паневропске) организације у које је Русија стрпљиво „увлачена“ од завршетка Хладног рата до 2014. године губе своју функцију. Неопходно је већ данас размишљати о томе како конструисати „нову безбедносну архитектуру Европе“.
