„Доказани непријатељи Црне Горе не могу да добију ту награду“, поручио је Тодоровић уз напомену да не жели да помиње оне који су у прошлости добијали Тринаестојуслку награду — „а били су против Црне Горе“. Иако је на прву лопту нејасно по којим критеријумима Тодоровић одређује ко су „непријатељи Црне Горе“, знаковит примјер из 2013. године, када су највеће државно признање добили политиколог Радуле Кнежевић и књижевници Илија Лакушић и Гојко Челебић, засигурно би могао да буде индикатор у ком правцу размишља предсједник актуелног жирија.
Наиме, управо су имена лауреата из 2013. године изазвала праву буру негодовања међу дукљанским „интелектуалцима“ који су тада добитницима награде оштро замјерали јер су „препознати као негатори црногорске самосталности и аутентичности црногорске националне културе“.
Лидер покрета „Слобода народу“ Бошко Вукићевић за Спутњик истиче да изјава Рајка Тодоровића Тодора како „доказани непријатељи Црне Горе“ више неће моћи да добију Тринаестојулску награду „има фашисоидне призвуке, и да није изненађујућа, имајући у виду да су из истог амбијента дукљанског екстремизма још прије неколике године овим поводом послате сличне поруке“. У том смислу Вукићевић подсјећа да је 2013. године предсједник Матице црногорске упутио оштар протест предсједнику Скупштине, јер тадашњи добитници Тринаестојулске награде нијесу припадали кружоку новоцрногорских екстремних националиста, већ су, како каже, „имали ту „несрећу“ да се изјашњавају као припадници српског народа у Црној Гори“.
Наш саговорник додаје да и у овом случају нема никакве сумње да „Тодоровићеве пријетње имају исту мету, иако је сулудо и бесмислено оптуживати да су „против Црне Горе“ управо припаднике српског народа, чији су преци стварали Црну Гору“.
„Сувишно је истицати да Тодоровићева изјава садржи елементе фашизма, у актуелном друштвено-политичком контексту, не само јер на посредан начин упућује на националну нетолеранцију, већ и зато што подразумијева дискриминацију „неподобних“. Власти Тодоровића и њему сличне користе као „корисне идиоте“, тј. као пробне балоне помоћу којих испитују терен. Режим пажљиво ослушкује реакције јавности, и прије свега европских званичника на овакве фанатичке испаде, како би у случају изостанка реаговања, охрабрен, наставио са спровођењем дискриминације српског народа. У том смислу је друштвени императив пружити одговор на такву фашистичку реторику, а то су дужни урадити сви они којима је стало до очувања мира у Црној Гори“, сматра Вукићевић.
Наш саговорник прецизира да се у „вокабулару поменутих екстремиста употреба израза — „против Црне Горе“ заправо односи на „све оне који не прихватају тековине дукљанске идеологије, а која суштински одбацује бит и мисију историјске и слободарске Црне Горе“.
„За јуришнике из описаног амбијента је довољно да неко не прихвата језикословне новотарије, да није сагласан са начином доношења нових симбола или да има другачију визију развоја Црне Горе — како би га прогласили за државног непријатеља. Нема двојбе да је њихов коначни циљ затирање било које форме српске културе и идентитета, дискриминација и на крају — асимилација српског народа у Црној Гори“, каже Вукићевић.
Саговорник Спутњика на концу примјећује и да су током новије историје дукљански идеолози, који су увијек представљали миноран друштвени сегмент, по правилу увијек добијали на значају у тренуцима када је Црна Гора била под окупаторском чизмом, а што је сигуран показатељ да се Црна Гора и данас налази у сличној ситуацији.
„Тако су и током окупације у Другом свјетском рату италијански фашисти забрањивали ћирилицу, а прије њих и аустроугарске власти током Првог рата. Другим ријечима: што је Црна Гора бивала мање слободна, то је дукљанска идеологија добијала на јачини. Како она и данас избија на површину — то нам довољно говори о карактеру актуелног режима и његовом суштински вазалском односу према западним центрима моћи који су му покровитељи, а ради се заправо о притајеним окупаторима. Имајући у виду да су најзначајније и најумније личности у историји Црне Горе биле вјесници слободе, не треба искључити да ће ускоро дукљански идеолози за Његоша и за Светог Петра Цетињског утврдити да су били „против Црне Горе“, закључује је Вукићевић.
